Саговорници

Бојана Пештерац: Са Златибора пут целог света

Бојана Пештерац је стјуардеса запослена у Ер Србији. Пре тога је исти посао радила у катарској националној авиокомпанији, обишла је и видела добар део Земљине кугле. Причали смо са њом да бисмо открили како се златиборско дете винуло пут висина, како изгледају њен посао и живот светског путника.

Откуд Ви међу стјуардесама?

– Мање – више случајно. Тек сам завршила факултет, а у мом тадашњем друштву су били људи који су желели и већ покушавали да постану стјуарди. Пошто су се они пријавили на конкурс, инсистирали су да пођем са њима и сами попунили мој ЦВ. То је био период у коме нисам била сигурна куда ћу даље у животу. Била сам члан Народног ансамбла Коло, било је врло вероватно да ће ми понудити професионални уговор, постојали су планови да упишем мастер студије, али нисам имала неки јасан план. Пошто сам по струци филолог, занимало ме је како бих се показала на тесту енглеског језика и тако је кренуло. Постоји више кругова тестирања којима се проверавају различите способности. Пролазила сам један по један и на крају одабрана од стране катарске авио компаније. Искрено, била сам мало неспремна за такав исход, па сам чак звала сестру и прилично панично јој рекла „Еј, мене су примили, шта сад да радим?“.

После тог првобитног тестирања отишли сте у Доху на обуку. Како она изгледа?

– У Катару су услови били врхунски и све је било савршено организовано. Једини проблем, мада можда тако и мора, је што су прилично рестриктивни. Постоје правила понашања којих строго морате да се придржавате, а претња отказом стално виси у ваздуху. Увек вас подсећају да сте изабрани између неколико хиљада кандидата, да сте амбасадор своје земље и да треба да је представите на најбољи начин. Доха је у то време тек почињала свој развој, па је културолошки шок био неминован. Млади сте, долазите у земљу у којој важе много другачија правила од оних на која сте навикли. Клима је, наравно, другачија, због врућина готово нико не иде пешке, али се временом привикнете и прилагодите.

Колико је захтеван и тежак посао стјуардесе?

– Пре свега, то је јако одговоран посао. Често људи у нама виде само особе које им доносе храну и пиће, али су наше обавезе доста комплексније. Стјуардесе пролазе основну медицинску обуку, учимо се раду са особама са специфичним потребама, све безбедоносне процедуре морамо знати напамет. Обавезни смо да прилично строго водимо рачуна о свом здрављу јер авиокомпанијама не требају радници који могу бити додатни проблем током лета. У случају било каквог проблема, ми смо на првој линији фронта, они који треба да умире путнике, објасни им процедуре, да се изборимо са проблематичним путницима (а има их). Понекад уме да буде прилично напорно што због боравка на великим висинама, што због честих промена временских зона, климе. Може да вам се деси, као мени, да летите у Нигерију током епидемије еболе, да вас војска спроводи до хотела из ког не смете да мрднете или да 12 сати летите до Осаке. Ви све то време морате бити максимално концентрисани и усресређени на своје дужности.

Шта су лепе ствари тог посла?

– Зависи од тога шта желите. За некога је то прилика да заради и уштеди пристојну суму новца којом ће започети сопствени посао. Са друге стране, ја сам била поприлично млада када сам се отиснула у свет и некако сам то прихватила као своју велику животну авантуру. Трудила сам се да што више путујем, видим, да осетим како живе људи у различитим земљама. Вероватно најдрагоценије је, ипак, искуство. Одједном се нађете у белом свету, принуђени сте да се сами сналазите, градите нове контакте и схватите да то умете. У исто време, добила сам невероватну прилику да обиђем свет и упознам га, па сам чинила све да то и остварим. Посао стјуардесе је, у то време, са собом носио и одређену дозу гламура. Одседали смо у најбољим светским хотелима, деца прилазе да се сликају са вама, обилазите светске метрополе, идете на сафари где мазите тигрове и лавове, јашете слонове, па сурфујете у Бразилу или пливате са делфинима. Стварно постоји доста бенефиција. Имате могућност да планирате своје путовање и искористите погодности које вам пружа одређена дестинација, па се тако у Бангкок путује због повољних медицинских третмана, у Америку због шопинга или искористите прилику да, на пример, одете у Јапан на фестивал трешњиног цвета… Имате велике попусте, и до 90%, за лет другим компанијама, годишње бесплатне карте за било коју дестинацију компаније у којој радите. Ако останем у Ер Србији 10 година, добијам доживотни попуст на авионске карте за себе и породицу. Пружа вам се могућност да обезбедите нека лепа путовања и својим најближим. Тако су моја сестра и зет медени месец провели у Дубаију, родитељи су ишли у Сингапур и Аустралију.

Која дестинација је на вас оставила најјачи утисак?

– Рио де Жанеиро је, на пример, потпуно луд град. Тамо смо били на карневалу који је апсолутно спектакуларан догађај. Са другарицом која је правила причу о девојчици, великом таленту за плес сам успела да посетим једну фавелу (то уопште није лако). Ту вас буквално сачекају филмске сцене, наоружани људи пролазе поред вас и све изгледа потпуно надреално из наше перспективе. Костарика је јако лепа земља у којој је еколошка свест на максималном нивоу. Чини ми се да рециклирају 100% смећа и баш се труде да живе у складу са природом. Морам да се похвалим да смо тамо учинили и једно добро дело, пошто смо спасили лењивца ког смо затекли на путу. Понудили смо му грану да би се попео на њу. Лењивац ко лењивац, развлачио се неких 45 минута, али смо на крају успели да га склонимо у грмље. Природа на Новом Зеланду је прелепа, Јапан је технолошки потпуно друга димензија у односу на остатак света. Пошто сам поприлична штреберка, пред долазак у неки град се добро припремим да бих видела што занимљивије ствари и трудим се да видим како заиста изгледа живот у њему. Ако могу, увек се налазим са неким од пријатеља који живе на дестинацији у коју слећем да би ме провео кроз свој град и показао ми што занимљивије ствари. Где год да дођем, трудим се да радим све што иначе ради локално становништво. Једем њихову храну, возим се градским превозом, ако они пливају у прљавој води, пливам и ја. Све што је могло да се проба од хране, пробала сам. Водим се логиком, ја сам са Златибора, све могу да преварим.

После толико путовања, како изгледају границе и свет из ваше перспективе?

– Са једне стране свет је огроман, страшно шаренолик. У њему се преплићу различите културе, традиције, обичаји, различити менталитети. Неке ствари које нама изгледају незамисливо, другима су потпуно нормалне. Овај посао вас научи да прихватате људе онаквим каквим јесу, да их не осуђујете јер искачу из образаца понашања на које смо навикли и некако схватите да сте ви и ваши проблеми прилично мали. Са друге стране, схватила сам колико је лако посетити нека места која су ми раније изгледала егзотична и недоступна. Авионски превоз више није ни толико скуп, па сви који желе, могу и треба да путују. Драго ми је што видим да све више наших људи то схвата и да се много више путује. Свет је чудесно место и лепо је откривати га и упознавати.

Из Катара сте се вратили у Србију и почели да радите у нашем националном превознику. Постоје ли неке разлике у приступу послу тамо и овде?

– Катар ервејз је прошле године проглашена за најбољу авиокомпанију у свету и заиста сам поносна што сам неколико година била део тима који чине врхунски професионалци. Они просто имају боље финансијске могућности, па и више улажу у своју компанију. Са друге стране, Ер Србија има изузетну традицију и, многи наши грађани то не знају, јако је поштована у свету. Зато би требало да је чувамо и унапређујемо.

Одрасли сте у Чајетини, обишли готово цео свет, а на крају сте се удали за Чајетинца. Да ли је могуће да смо толико шармантни?

– Има ту свега. Много је лакше комуницирати са особом која је одрастала у истој средини као ви и са којом делите културолошке обрасце, слично сте васпитавани и одрастали. Посао је динамичан, брз, данас сте овде, сутра можда на потпуној другој страни света и дешава се да људи свој живот, пријатељства, емотивне везе прихвате као нешто нестално и пролазно. У једном моменту сам схватила да нисам тиква без корена, да су ми овде родитељи, сестра, њена породица и да ме све то вуче назад. А што се тиче питања да ли су Златиборци толико шармантни; објективно, јесу.

Бојан Савић

One thought on “Бојана Пештерац: Са Златибора пут целог света

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *