Ђорђе Богојевић, власник ресторана Трпеза код Буца у Ужицу је успео да смрша 65 килограма и, од човека, коме је везивање пертли представљало напор, постане полумаратонац. Разговарали смо са њим о мотивима да промени живот из корена и како је ова промена утицала на њега.
Ресторан је ту, разноврстан и богат мени је ту, љубазне и насмејане раднице су ту…, а где је Буцо?
Пре свега, хвала вам на позиву за овај интервју. Буцо је ту – само у мањем паковању! Дакле, исти човек, али са мање килограма и више енергије.
Шта је био преломни тренутак који вас је подстакао да смршате?
Здравље, пре свега. Дошао сам у стање да више нисам могао да се сагнем да вежем пертле, да се попнем уз степенице, а да не останем без даха, или да сиђем низ њих, а да ме колена не заболе. Листа је била дуга. Здравље је било кључни разлог, а онда је све остало дошло само по себи.
Како сте променили своје навике да бисте смршали?
Почео сам малим, али упорним корацима. Смањио сам порције, бирао здравију храну, бројао калорије и кораке. Кренуо сам у лагане шетње, постпено их претворио у брже ходање, затим трчање и на крају, полумаратони. Нема ту магије. Само одлука, дисциплина и корак по корак ка циљу.
Колико је све то било тешко?
И те како тешко. Као што каже моја мама: „Што је брзо, то је и кусо.“ Не постоји чаробни штапић који ће вам одједном скинути килограме. Мршављење је дуг процес. Имао сам и падове и успоне, као свако. Имам их и данас. Најтеже је било одрећи се слаткиша. Лакше је избацити рођено дете из куће него слаткише из исхране. Кризе глади су нормална ствар. Водим се идејом: „Попиј мало, воде, можда ниси гладан!“ Ако то не упали, онда сам вероватно стварно гладан. Битно је не одустати и веровати у себе. Када кренете у овако нешто битно је да мислите да сте већ успели и да сте смршали.
Како се данас осећате након што сте изгубили толики вишак килограма?
У једном тренутку сам скинуо 65 килограма, а имао сам преко 150. Данас се осећам као човек који је поново преузео контролу над својим животом. Боље изгледам, боље се осећам – и физички и психички. Све иде једно с другим.
Како данас одржавате телесну тежину?
Трчим. Радим. Трчим. Понекад и спавам. Наравно, понекад поједем и нешто што не бих требало, али важно је не претеривати. Све је у мери.
Почели сте да трчите и истрчали сте више полумаратона. Како је до тога дошло?
Некада сам бежао са часова физичког! Ни сам не верујем да данас трчим полумаратоне. Мој професор Зоки, ако чита ово, вероватно се крсти од чуда! Био сам на три Београдска полумаратона, и трчао у Чачку, Крушевцу, Новом Саду, Зрењанину… Имам око 20 медаља за последњих годину и по дана. Не трчим због такмичења – трчим због себе. Маратон ми још није у плану, али доћи ће и то.
Ваш ресторан носи име по надимку који сте добили због изгледа. Да ли ћете му сада променити име – и да ли сте мењали мени?
Буцо је сада бренд. То више није облик, већ дух, енергија и приступ. Име остаје, као трофеј, али и као подсећање на старе дане. Мени је богат, домаћи и искрен, такав ће и остати. Као успомена на старог Буца, остао је вишак коже и не стидим га се. Не смета ми. То је подсетник одакле сам кренуо и колико сам се променио.
Бојан Савић


















