3. маја ове године, у београдској Основној школи Иван Рибникар, пуцњима из пиштоља, једно дете је побило другу децу. Срећом по мене, међу убијеном децом није било, нити је тај пиштољ држало моје дете.
Никога од њих нисам познавао. Ни њих, ни њихове родитеље, па је глупо да причам како делим њихов бол (као да је уопште могуће поделити га), али, као човек и родитељ, осећам страх од Србије у којој смо се пробудили дан касније. Већ сутрадан, десио се нови масакр у околини Младеновца. Опет су страдали млади, невини људи чија је једина кривица била та што су се нашли на погрешном месту у погрешно време.
Прошло је седам месеци од тада, а Србија није стала. Мање више смо наставили да живимо као да се ништа није десило. Првобитни шок и страх су замениле свакодневне обавезе, бавимо се својим животима и спорадично испалимо неку политичку паролу колико да олакшамо сопствену савест. Протести поводом ових трагичних догађаја су трајали неко време и очекивано утихнули јер опозиција још није научила да јалове шетње не доносе ништа. Јбт. људи, па жешће смо протестовали против доласка Рио Тинта у Србију.
За мене лично, највећи шок су биле реакције људи са којима сам причао о тим догађајима. Велика већина се понашала као да се ради о инцидентима који су се десили тамо негде, неким непознатим људима и непознатој деци и да је све нормално. Мали је број оних који су разумели да се ти масакри тичу свих нас и да су се десили свима нама. Као друштво, држава, људи, допустили смо да се ствари толико отргну контроли и дошли у ситуацију да у школама деца убијају децу.
Пред нама су још једни избори. Опозиционе партије су, по ко зна који пут, понудиле давно прежвакане пароле. Док једни причају о Европској унији, другима је најважнија тема Косово и очување териотријалног интегритета и суверенитета (убаците фразу по избору), а где год да кренемо и шта год да чувамо тамо неће стићи нити ћемо сачувати убијене у Рибникару, Дубони и Орашју.
Бесан сам, много сам бесан! Највише на опозицију. Очекивао сам да ће имати памети, снаге, више људскости и да ће, после ових трагедија, наћи начин да искорачи ван својих идеолошких шаблона и понуди нам нека решења која се тичу наших садашњих живота и, пре свега, безбедности наше деце.
Од актуелне власти, пак, нисам очекивао ништа сем да настави да разара ово друштво јер и да хоће, они другачије не умеју. То разарање и уништавање људскости ће се наставити све док имају шта да отму. Србија је данас дубоко криминализовано друштво, огрезло у корупцији и то се, са њима на власти, неће променити. Биће само горе!
У случају, да остану на власти, медији под њиховом шапом ће наставити да шире хистерију, агресију, промовисаће најпримитивније и најгоре међу нама. Свакодневно ће нас засипати лажима, манипулацијама, черечиће свакога ко им се супростави, а мржња ће бујати и, пре или касније, прелиће се у наше животе.
Масовна убиства, дојаве о постављеним бомбама су постала свакодневна тема међу нашом децом. То је свет у коме одрастају и у коме ће живети наредних година, Са оваквим медијима и оваквом влашћу, неминовно је да опет дође до експлозије. Опет ће се пуцати, ако не по школама, хоће по улицама, кафићима, дискотекама и опет ће страдати неки млади невини људи.
Мени, као човеку и родитељу, остаје само да се надам да, кад до експлозије дође, тај пиштољ неће држати, или се пред њим наћи, моје, већ тамо неко, непознато, туђе дете.
Бојан Савић
