Иванчица (Leucanthemum vulgare) је вишегодишња зељаста биљка из породице главочика. Назива се и маргарета, а неретко и бела рада. Широко је распрострањена, од Европе, Северне Америке, до Аустралије и Новог Зеланда. Настањује ливаде, пашњаке, пропланке, шумске путеве.
Корен биљке је цилиндричан, косо положен. Стабљика је усправна, слабо разграната. Може да достигне висину до 90 cm. Листови су дугуљасти, неправилно назубљени и наизменично распоређени. Цветови су појединачни пречника од 3 до 5 cm. Расти на дугој и танкој дршци. У центру су жути, цевасти цветићи, а по ободу издужене беле латице. Дужина латица је 1-2 cm. Иванчица цвета од јуна до септембра. Из цвета се развија велики број пљоснатих семена. Размножава се семеном или дељењем корена. Биљка се може гајити и у башти.
Иванчица се користи као диуретик, ублажава грчеве у мишићима, смањује кашаљ. Користи се и за умирење и смањење стреса. Биљка садржи велику количину каротена и витамина Ц. Приземни листови, корен и латице се користе као салата, док се од цветова кува чај. Листови се беру пре цветања.
У Златиборском крају народни је обичај да се током Ивањданских и Петровданских дана плету венчићи од иванчице и њиме китиле капије, зграде, куће…. Верује се да се тако укућани и имање заштите од зла и свега лошега.
