Марија Ђокић сликарка из Чајетине један је од уметника чији радови ће бити део изложбе коју 18. октобра, у Београду, организује Арт Академија Јоване Бељић. Причали смо са њом како је, после доста година, дечју љубав према сликарству претворила у озбиљан уметнички рад.
Откад се бавите сликарством?
– Од најранијег детињства, дакле цео живот. Мој отац је сликао, па сам увек, са одушевљењем и знатижељом, посматрала како припрема платна, меша боје, слика и ствара, неки мени, чаробан свет. Већ тада сам желела да радим исто што и он, али се све завршавало на мојим маштаријама. Опет, то је било другачије време, у коме деца нису имала могућност да превише запиткују или „сметају“ родитељима. У основној школи су, пре свега другови, уочили мој таленат, па су ме јурили да им цртам радове на ликовном. Дешавало се да добију и бољу оцену од мене за рад који сам ја насликала.
Ваш пут до уметности није био уобичајен?
– Из моје перспективе, баш није. Желела сам да упишем средњу педагошку школу, али је моја најближа околина била против тога. На крају сам завршила средњу електротехничку, као једна од четири девојке у разреду. Као електротехничар сам годинама радила у ЕПС-у, после чега сам променила доста послова. Убрзо после школе, дошао је брак, па деца, њих четворо, и гомила обавеза које уз све то иду. Све то време, нисам престајала да сликам. После толико година, склопиле су се коцкице, па сам добила прилику да упишем Арт Академију Јоване Бељић и почнем озбиљније да се бавим сликањем.
Изгледа да уметник не може да побегне од своје уметности?
– Стварно тако изгледа. Та потреба да се изразите кроз уметност вас увек негде копка, грицка изнутра и тражи да изађе на површину. Никоме није лако да побегне од своје суштине.
Колико вам је помогла академија?
– Пуно! Кренула сам без много самопоуздања, са великим сумњама у сопствени таленат и знање. На неки начин, била сам и у праву. У принципу, пре ње сам знала да умочим четкицу у боје и сликам. На академији сам имала прилику да научим нове технике и много ствари које су занатске, практичне природе које вам знатно олакшавају посао и помажу да своју идеју што боље пренесете на платно. Таленат јесте важан, али да би био искоришћен на прави начин потребно је доста рада и знања. Поред тога, научила сам да ценим себе и свој рад што је јако битна ствар јер, пре или касније, уметник мора да изађе пред људе и да се суочи са њиховим мишљењима и оценама.
Постоји ли нека тема којом се најрадије бавите на својим сликама?
– Највише ме опушта сликање пејзажа. Затим, печурке. Интересантно је да не волим да их једем, али обожавам да их тражим и скупљам. Оне ме враћају у детињство и време проведено са оцем. Подсећају ме на радост са којом смо их тражили по оближњим шумама и ливадама, узбуђење које смо делили када их пронађемо. „Маро, ево је још једна“, још чујем оца како ми довикује када би негде у трави, открио редушу или неку другу печурку. Ето, захваљујући њима, добила сам позив да, у октобру, изложим своје радове на Данима гљива на Дивчибарама.
Дешава ли се да видите неки призор и кажете себи: Ово морам да насликам?
Наравно да се дешава. Имам срећу да је Златибор пун предивних пејзажа који ме стално инспиришу. Када нисам на Златибору и немам прилику да сликам у природи, ту су фотографије које чувам и за којим потежем када су ми потребне идеје и надахнуће.
Имате ли неки зацртани циљ?
– Желим да наставим да сликам и да, ако се околности поклопе, то једног дана постане мој главни позив. Корак, по корак идем ка том циљу, а видећемо шта ће живот донети са собом. Тако сам радила и до сада. Кренуло је од групних изложби, па сам, у Ариљу, на „Изложби сликара аматера Златиборксог округа“ освојила треће место, што је била потврда да мој рад има квалитет. Људи показују све више интересовања за оно што стварам. Недавно сам добила позив да пошаљем своје радове на конкурс за Дане патријарха Павла у Чачку, чека ме октобарска изложба у Бетон хали у Београду… Да додам, желела бих да изложим своје радове у Чајетини и на Златибору јер овде је ипак мој дом.
На крају једна занимљива дигресија, некад сте се бавили радио-амaтерством што је прилично неубичајено за девојке.
– Чини ми се да је то било неко потпуно другачије време. Тада, у Чајетини, нису постојали кафићи и ноћни клубови, а у природи младог човека је да се дружи, забавља и учи нове ствари. Када је отворен радио-клуб, добар део мог друштва се учланио, па сам кренула са њима. Окупљали смо се у клубу, много дружили и успостављали везе са људима из целог света. Мени је то и данас изузетно драг и драгоцен период одрастања.
Када се осврнем иза себе и погледам пут којим сам до сада ишла, видим да живот уме да наслика јако необичне слике.
