Слепић (Anguis fragilis) је гмизавац без ногу који припада породици гуштера (Anguidae). Иако због свог издуженог тела на први поглед изгледа потпуно исто као змија, реч је о потпуно безопасном и неотровном гуштеру. Насељава готово целу Европу, од западних обала па све до Кавказа. Код нас је веома чест и може се наћи широм Србије, од низија и речних долина, па све до планинских ливада и шумских пропланака на Златибору.
Слепић воли влажна, али осунчана станишта богата вегетацијом. Најчешће борави у светлим листопадним шумама, на ливадама, пашњацима, као и у сеоским двориштима и баштама. Дању се вешто крије испод камења, трулих пањева, опалог лишћа или у плиткој земљи, а излази у сумрак, рано ујутру или након топле летње кише.
Месождер је. Храни се пужевима голаћима, кишним глистама, ситним инсектима и њиховим ларвама. Плен хвата споро и гута га целог, захваљујући ситним, уназад повијеним зубима који спречавају да му клизави плен побегне.
Код слепића је присутно полно дволичје – диморфизам (мужијак и женка се разликују по изгледу), мада не толико упадљиво као код птица. Одрасли мужјаци су обично уједначене сивкасте, смеђе или бакарне боје, а понекад на леђима имају ситне плаве тачкице. Женке имају изражену тамну пругу дуж средине леђа и тамније бокове. За разлику од змија, слепић има покретне очне капке којима трепће и ситне ушне отворе, док му врат није јасно одвојен од главе и трупа.
Начин живота и размножавање
Слепићи су повучене и мирне животиње које већи део живота проводе скривене у ниском растињу или испод површине земље. Нису територијални и не граде стална склоништа, већ користе природне пукотине или напуштене јазбине глодара. У случају да га нападне грабљивица, слепић има посебан одбрамбени механизам – може да одбаци део репа. Одбачени реп наставља да се грчи и тако одвлачи пажњу нападачу, док гуштер бежи на сигурно. Нови реп му након тога више не израста, већ на том месту остаје само кратак патрљак.
Сезона парења почиње у пролеће, убрзо након изласка из зимског сна. Мужјаци тада постају агресивнији једни према другима и често воде међусобне борбе, током којих се гризу за главу и врат, покушавајући да отерају супарника од женке.
За разлику од већине других гуштера који полажу јаја, слепић је ововивипаран – женка носи јаја у свом телу све до тренутка излегања. Крајем лета она на свет доноси од 6 до 20 живих младунаца, дугачких свега неколико центиметара. Млади су од првог тренутка потпуно самостални и одмах крећу у потрагу за храном. Препознају се по златно-сребрним леђима са црном линијом по средини.
Доласком хладних јесењих дана, слепићи се повлаче у дубље рупе у земљи, испод корења дрвећа или у гомиле лишћа, где упадају у зимски сан (хибернацију). Често више десетина јединки зимује заједно на истом месту, а буде се тек у пролеће. У Србији је слепић законом заштићена врста.
