Бранислав Бане Грковић је новинар, сатиричар, маратонац, бициклиста, произвођач пива, а недавно је постао и писац. Својом првом књигом „Јурећи љубав“, кратким причама је описао неке интимне тренутке и ситуације које смо сви доживели бар једном у животу.

Прва промоција је иза вас, какви су утисци?

Прелепи. На промоцију је дошло пуно мени веома драгих људи, међу њима и они који су били први читаоци мојих прича и који су у великој мери заслужни за то што сам се одважио да их на крају и објавим. Посебно ми је драго што је приче, уз глумца Марка Марковића, приче читала моја драга пријатељица и новинарка Марија Шехић. Било је онако како и треба да буде кад сте окружени пријатељима, са пуно осмеха.

Књига је, бар по гласинама, прилично интимна. Шта сте то морали да испричате и избаците из себе?

Ово су приче које би могле бити и цртице из интимног живота свакога од нас. Укратко, шта се дешава кад јуримо љубав, а свако трчи у својој стази…, како је то о мојим причама написао писац Славољуб Станковић. Ја сам желео да испричам приче које су лепе. Надам се да сам у томо успео.

Постоји ли некакав дефинитивни закључак, где стижемо јурећи љубав?

Вероватно би на ово питање свако могао да да неки свој одговор. Ја га још немам.

Шира јавност вас углавном зна као једног од аутора Њуз нета, а ви иза себе имате прилично озбиљну новинарску каријеру. Као „инсајдер“ добро познајете стање у медијима, па како вам се чини: Има ли спаса српском новинарству?

Мислим да је главно питање да ли желимо да спасемо новинарство у Србији. Ја сам новинар и у томе сам. Нисам одустао. Дакле, желим и верујем да можемо и то пре свега ако се држимо правила “чињенице су свете, а коментари су слободни”.

Књижевност и новинарство подразумевају различите форме изражавања. Како изгледа тај прелазак из једног у други жанр?

Надовезао бих се на одговор из претходног питања и поновио у новинарству су чињенице свете. Књижевност је фикција и даје простор да се пуно експериментише. У новинарству нема места за фикције. Граница између новинарства и књижевности је врло јасна. Ако сте поштени, пре свега према себи, онда ћете увек знати са које стране сте те границе и како и шта ћете да пишете.

Пре неколико година сте направили једну занимљиву авантуру, бициклом сте пропутовали овај део Србије. Каква су сећања на тај подухват и можемо ли очекивати његову репризу и јурење за инспирацијом за нову књигу?

Било је то 2015. године кад сам од Београда, преко Дивчибара и Златибора бициклом дошао до Увца и после се преко Таре уз Дрину вратио у Београда. И тај део од Златибора до Увца је био прелеп за вожњу. Мислим да бицикл даје најлепши осећај за путовање јер идете довољно брзо да у једном дану можете да пређете довољно километара, а опет довољно споро да вам све те лепоте не промакну и да уживате у њима. Заиста бих волео да се поново провозам тим пределима, али волео бих да на бициклу пређем преко Златибора и свих његових стаза. Надам се да би се то могло десити у 2022. години. 

Бојан Савић