Трипкова је, пре свега, лепо село. Ако се осврнемо око себе, видећемо да нам је Бог дао свакојаке благодати. Има ту и брда и долина, шума и ливада. Комшилук нам је добар, само да није ових из Мачката, Биоске и Шљивовице, био би готово идеалан. Река нам је таква да је понекад имамо, понекад немамо. Имамо и највећа и најбоља врела у целом крају, али с’ водом често кубуримо.
Као и у сваком селу, живот није лак. Продавница нам је затворена, кафану немамо, па пијемо кад и где стигнемо. Кроз село пролази пруга, имамо чак две станице, само су возови све ређи. Добили смо добар пут, још да нас повежу са аеродромом… Само гледај како ћемо да летимо.
Трипковци
Највеће природно богатство нашег села су свакако Трипковци. Добри, вредни, поштени људи, само да није ових Радишића били бисмо савршени. Одгајили смо ми и сељаке, мајсторе, лекаре, професоре, глумце, официре, певаче, па чак и једног Чорбу. Е, то стварно није било лако.
Бити Трипковац није мала ствар. Није то само одредница која показује одакле сте. То му дође готово као нека племићка титула. Енглези имају своје грофове и лордове, а Златибор Трипковце.
Као стопостотни Трипковац, у њој су ми рођени родитељи, бабе и деде, у њој сам провео добар део детињства. Није то било као данас кад се са бабама и дедама преговара око чување деце. Завршиш школу, убаце те у кола, па у село. Доведу те, оставе, а својим родитељима отприлике кажу: „Кад већ чувате толику стоку, ове наше магарце нећете ни приметити!“
Тако смо на сваком распусту долазили на ексклузиван одмор и пун панисон код бабе и деде и радили све оно што деца раде. Пентрали смо се по дрвећу, да ме убијеш не знам зашто, али смо најчешће бирали туђе трешње, вијали кркуше и кленове по Сушици, дангубили, али и помагали у сеоским пословима. Пластили смо, чували овце, купили шљиве. Ево, још памтим речи рођака Зорана које је изговорио на једном таквом породичном окупљању „Ако икад икога будем клео, кунућу га речима: Дабогда цео живот купио труле шљиве“.
Трипкови дугујем девијацију носне преграде, јбг. љосн’о сам са јабуке. У њој (Трипкови, не јабуци) сам, не знам зашто, зарадио страх од крава и на практичан начин научио да магарцима не ваља ићи иза леђа, јер ‘оће да ритну.
Било је то лепо детињство, лепо као ова наша Трипкова, село које понекад има реку, понекад је нема, нема кафану и продавницу, али зато има све остало.
