Милић Мартиновић је златиборски конобар који је захваљујући кладиoничарском умећу и компанији Mozzart уживо гледао утакмицу Србија-Бразил на Светском фудбалском првенству у Катару. Као прави домаћин, Милић нас је дочекао у свом родном селу Бранешцима, поред казана за печење ракије и испричао своје утиске о досадашњем току Мундијала.
Да кренемо испочетка, како сте стигли у Катар?
– Кладионица Mozzart је организовала наградну игру у којој су људи са највећом погођеном квотом тог дана добијали пут на утакмицу Србија-Бразил. Ја сам прилично заборавио на све то, а онда ме је изненадио телефонски позив и обавештење да је мој тикет са укупним коефицијентом 808 био добитни. Остало су они организовали и тако сам се нашао међу сто двадест двоје људи које су одвели на Светско првенство.
Какви су утисци из Катара и како вам изгледа сам Мундијал?
– Доха је велики град, а свуда се види да је у њега уложено много новца. Не могу баш објективно да судим о организацији, али рекао бих да су домаћини могли боље да одраде посао. Велике су гужве, саобраћај је често у хаосу што је можда и нормално за једно овакво такмичење. Са друге стране, имали смо проблем да заменимо евре за катарске ријале што нам је отежавало куповину. Некако ми је логично да су домаћини морали да мисле на то јер су знали да им долази доста странаца. Без обзира на ове замерке, за мене је одлазак на Светско првенство изузетно искуство које ћу сигурно увек памтити и препричавати.
Прва утакмица, па Бразил. Како је све то вама изгледало?
– С’ једне стране, добијам прилику да на највећем фудбалском такмичењу гледам репрезентацију земље која је обележила фудбалску историју, са друге стране они су противници мојој Србији, па су осећања помешана. Ето, фалило је само да победимо и све би било савршено. Шалу на страну, Бразил на терену изгледа заиста моћно и јако је тешко играти против њих. Имали смо одлична места на стадиону, па смо могли добро да пратимо целу утакмицу. Никада нисте сигурни шта ће бразилски фудбалери да ураде са лоптом, страшно су брзи, невероватни техничари, фудбал који они играју изгледа као да је из неке друге димензије. После свега, чини ми се да смо на крају добро прошли.
Велики сте заљубљеник у фудбал. Који Мундијал вам је први који баш памтите и како вам изгледа овај данас у односу на претходне?
– Немачка 1974. И данас напамет знам тадашњи састав репрезентације Југославије. Ето, и тада смо били у групи са Бразилом. Рекао бих да ми је најдраже оно играно у Италији 90. Имали смо страшан тим, лоше смо кренули, онда је Пикси направио шоу против Шпаније, али су нам у четвртфиналу, против Аргентине, пресудили пенали. Сваки Мундијал је посебан на свој начин и сваки од њих је велики догађај. Увек постоји та доза узбуђења и клиначког одушевљења током сваког од њих. Откако сам почео да пратим Светска првенства, увек сам скупљао албуме са сличицима, па сам то урадио и овај пут. Интересантно је да, међу колекционарима, ти албуми из 70-их, доста вреде. Моји су неславно завршили у ђубрету после родитељског састанка на коме је отац сазнао да имам двојку из Техничког образовања. Као деци, фудбал нам је био највећа страст. Једва смо чекали да завршимо са школом и онда трчимо у парк или на Чајетинско брдо да бисмо јурили за лоптом. Фудбал је обавезна тема на свим породичним окупљањима, па је тако и овде испред казана.
Фудбал и казан спајају људе, па се разговору придружују Милићев брат Миодраг, рођак Љубинко и његов син Слободан.
Миодраг инсистира да у текст уђе податак да су у њихово време, на локалном нивоу, Бранешци имали најбољу екипу и да је селекција њиховог села играла против селекције „свих осталих“.
Који играч је по вама до сада оставио најбољи утисак?
– Ембапе – углас одговарају сви сем Слободана који не жели да прича за медије, а и заузет је љуштењем печених кромпира.
– Чини ми се да само Француска може да победи овај Бразил, а Ембапе је дефинитивно њихов најбољи играч. Имали су великих проблема са повредама, остали без Бенземе, али екипа која има Ембапеа увек изгледа моћно. Човек просто има све: технику, брзину, осећај за гол…
Опет се враћамо на тај Бразил. Цео свет игра фудбал, али они су синоним за њега. Шта их чини толико добрим?
– Крајње логично, то је велика земља у којој су људи опседнути фудбалом. Негде сам прочитао да у Бразилу има више професионалних фудбалера него што Србија има гласача уписаних у бирачки списак. Можемо можда да направимо паралелу са Кином и стоним тенисом. Они су у једном моменту имали милионе регистрованих играча. Тај квантитет и посвећеност морају да дају резултате.
-Можда то има везе и са културом, менталитетом, приступом животу и игри. Онај други гол који је Ришарлисон постигао против нас, то не може да се научи. Са тим се рађаш – додаје Миодраг.
Шта се десило против Камеруна? Имали смо резултат, игру, а онда смо примили два смешна гола.
-Не знам да ли су играчи полетели са идејом да ћемо им напунити мрежу, али онакве ствари не смеју да се дешавају – каже Милић.
– Нисам сигуран да ли је до селектора или играчи нису послушали његова упутства, али стварно је глупо примити голове из контранапада при вођству од 3:1. Стварно је просто, имаш резултат, повлачиш се и онда ти чекаш прилику за контранапад – додаје Миодраг.
– Ма све је то Пиксијева грешка. Требало је одмах да подвикне на њих – тврди Љубинко – Наспи нам још по ракију – додаје он.
Слободан и даље ћути и једе кромпир.
Као искусан кладионичар, видимо и са одређеним успехом, имате ли неки савет за друге играче?
– Немам ништа специјално да им кажем. Имам неки свој систем ког се држим. Он понекад даје резултате, али нормално је да има дана када и ја промашим све утакмице на тикету. То је само још једна игра и тако је треба схватати. Не треба се залетати и превише ризиковати.
Шта прогнозирате да краја првенства?
Француска је по мени највећи фаворит, па онда Бразил. Србију видим у полуфиналу. Ако стигнемо дотле, на послу смо се договорили да сви дајемо отказ и идемо у Катар. Сад већ имам искуства, па ћу знати како да прошверцујем коју флашу ракије.
Бојан Савић
