Боро Пишчевић је некадашњи пилот Ратног ваздухопловства, а данас планинар који неуморно обилази Србији и труди се да свима приближи њене природне лепоте. Искористили смо прилику и причали о овим његовим великим љубавима.
Како се један Златиборац винуо пут небеских висина и постао пилот?
– Избор ове професије је вероватно повезан са младалачком енергијом и жељом за успехом. Вукло ме нешто што је, на изглед, готово немогуће и тешко оствариво. А зашто од неких других тешких и атрактивних занимања, баш пилот? Вероватно су пресудили урођена склоност ка вожњи, добри рефлекси, распоред пажње и пре свега заљубљеност у висине. Од најранијег детињства сам са оцем походио по овим златиборским планинским врлетима и висинама и већ тад их заволео.
Недостаје ли Вам авијација?
– Па авијација, или, боље речено, летење ми и недостаје и не недостаје. Зашто недостаје је јасно, али зашто не? Па једноставно, то летење које сам ја професионално обављао је збир задатака, прецизних и строго усклађених са прописима потребама и директивама, било као наставник летења, или борбени пилот на ратним задацима, што сам био у својој каријери. После 1650 сати налета осетио сам благу засићеност и умор, а сва та адреналинска узбуђења заменио сам планинарењем и боравком у природи. Мада, морам признати да понекад сањам да летим и осећам се тад чаробно, узвишено и пробуде ми се тад давно заборављена и потиснута осећања.
Не може свако да буде пилот. Сећате ли се осећаја када сте први пут сели за команде авиона и самостално полетели?
– На ову констатацију, ето, сећам се опаске једног мог старијег колеге, помало шаљиве наравно, у мало жустријој расправи са неким лекаром, а његовим пријатељем. Каже му мој колега: „Ако се сад наљутим, заинатим и седнем да бубам, ја то твоје заврших за 5 година, али ти никад нећеш бити пилот. Једноставно, једва си положио возачки, у аутобусу можеш да седиш само у смеру кретања истог, а камоли да се у току једног лета преврнеш петнаестак пута преко главе.“ Наравно, доста је ствар вежбе и утренираности, али колико треба да си богом дан за ову професију говори чињеница о великом одливу људи при селекцији и током школовања, а понекад и после академије, када на ред дођу сложеније и теже вежбе. Другим речима, морате поседовати психофизичке предиспозиције за овај позив.
Први самостални лет?
– Ма сећам се сваког детаља првог лета. Сећам се усхићености и одређене дозе уплашености, али и апсолутне концентрације на оно договорено и до танчина испланирано на земљи са мојим наставником. Али се исто тако сећам и првог лета у животу на летилишту Ченеј код Новог Сада у једрилици двоседу марке Бланик, првог падобранског скока у обавезној обуци, првог борбеног лета и ватреног крштења. Све су то неизбрисиви догађаји у мом животу које ћу до краја живота носити у свом памћењу.
Наравно било је ту и ванредних опасних ситуација, као кад ми се упалио авион на ноћном летењу, упад птице у мотор изнад града, неизвлачења трапа на слетању, или када сам у рату морао да заштитим и обезбедим евакуацију наших рањеника, те сам, због важности и дужине задатка, остао без горива. Све те слике потискују једна другу и чине комплетну слику једне богате летачке каријере.
Познато је да је баш доста пилота потекло из општине Чајетина. Имате ли објашњење тог феномена или је разлог проста чињеница да Златибор има најлепше небо на свету?
– Ха-ха симпатична констатација! Можда би више легла нашој златиборској песникињи и проналазачици емоција у сваком сегменту, поготово везаном за Златибор, Мири Луковић, иначе мојој драгој пријатељици.
Ма, за небо бих могао рећи то, небо је небо свугде, али Златибор сигурно има понајлепше заласке сунца. То је и логично јер је висораван овичена планинским венцима што свеукупно ствара прекрасну слику. Ако прескочимо песничко виђење ове констатације, ипак остаје чињеница да је у држави највише пилота са овог златиборског простора.
Ја бих то више подредио традиционалном слободарском духу, као и виспрености, сналажљивости у тешким и опасним ситуацијама и оштроумности људи овог подручја. Клесало нас поднебље и историјске ситуације и, морам опет да нагласим, тај слободарски дух, јер је највећи број пилота ипак завршио у ратном ваздухопловству.
Користим ову прилику да се захвалим челницима Општине Чајетина који су приметили овај, условно речено, феномен и доделили нам улицу са називом: Златиборских пилота. Хвала им у име свих мојих колега земљака живих, а и поготово оних који нису више са нама.
Летење сте заменили пешачењем. Редовно организујете пешачке туре и позивате људе у природу. Чиме вас је то природа привукла и чиме вас држи у свом загрљају?
– Боље речено боравак у природи и пешачење сам на неко време био заменио летењем, те сам се ето опет вратио својој исконској потреби да припадам природи. Наиме, од свог најранијег детињства сам са својим оцем, који је био шумарски техничар и велики заљубљеник у природу, ходио по врлетима Златибора и Таре.
Припремајући се за летачки позив и бавећи се њим, оправдано сам то смањио, али никако нисам укинуо. И ето, сад сам се опет вратио Златибору, природи и пешачењу кроз њу у пуној могућој мери. Наизглед, то можда и нису много сличне активности, али слобода кретања, ширина простора, лепо, опасно и исконско блиско Богу је заједнички именилац и једног и другог. Тако сам једну предивну активност преточио у другу, исто тако лепу и фактички остао у истој сфери занимљивости и лепоте.
Са Бором у природу…
Идем често у природу сам, али нерадо, само у нужди, јер доживљена лепота неподељена са неким је упола лепа. Зато радо и често организујем пешачке туре испред мог Планинарског друштва Копаоник из Београда. Тако ове предивне доживљаје боравка и кретања кроз природне лепоте наше Србије, делим са истомишљеницима. То су људи који знају да је кључ свих проблема савременог начина живота и његових отуђења у природи. У посматрању брзих потока, у непрегледним погледима са видиковаца, удисању мириса ливада и шума и све то заливено гутљајима са неких од бистрих планинских извора.
У последње време у потрази за лепим и атрактивним стазама и пределима по овом нашем прелепом Златибору придружио ми се и мој верни пас. То је једна добрица, такође, заљубљена у пространства. Тако сад често можете видети „два другара“ како крстаре и уживају у лепотама краљице српских планина.
Кад са ових дивота кренеш у живот и свет, једноставно ту се и вратиш, затвориш круг. И тако је то у животу. И хвала Богу што сам живот започео на овим рајским обронцима, те имам где и чему да се вратим.
Обишли сте добар део Србије, имате ли неки омиљени крај?
– Ух изгледаће стереотипно, како ми је најлепши и нај ово и нај оно мој завичај. Али верујте, пуно сам заволео Копаоник! Ту скијам преко 30 година. Осим предивних ски стаза, ту годинама скијам са мени драгим, најдражим људима што ме додатно веже за ту планину. Преко 15 година обележавам, уређујем и маркирам пешачке стазе по Копаонику па сам га добро упознао и заволео. Такође сам правио стазе и на Златару и то Европске планинарске путеве. У детињству сам пуно боравио на Тари, а радо јој се и данас враћам.
И увек Златибор…
Ето, увек сам радо и са усхићењем одлазио на све те дестинације, али сам се са још већом радошћу враћао овде и сваки пут више спознавао снагу и комплетност Златибора. Све што сам доживљавао на тим природним дивотама широм Србије, све има и на Златибору, па и више. Ту су видиковци, ливаде, пропланци, потоци и шуме, поготово ти чаробни златиборски борови, пећине и прерасти.
Златибор се простире у својој дужини на 30 и ширини од око 25 километара. Ту можете видети разнолику флору и фауну, али и прегршт дивних сеоских насеља. Ко год жели, може да ужива у нарцисима, изворима, шумским јагодама и малинама, али можда понајвише у чаробним заласцима сунца. Поготово кад тамо, у неким летњим вечерима, Сунце бућне између Вијогора и Зборишта у Мокру гору, упали небо и сваког посматрача остави без даха да десетинама минута само посматра и ужива у призору.
После овог делића набројаних лепота Златибора, јасно је што ми је он најдраже место битисања, а што је успут то и мој завичај је само срећна и дивна околност.
Бојан Савић
