Прође још једна весела недеља наших живота на овом сивом парчету Плаве планете. Млади су показали да су млади, власт је показала да је, за њу, брука увек у моди.
У Сремским Карловцима, гимназијалци су изашли на улицу како би петнаестоминутном ћутњом одали пошту жртвама несреће на новосадској железничкој станици. Чини се као племенит гест, зар не? Али у Србији, ни минут тишине не може проћи без политичке буке. И бруке.
Буку је дигао председник владе који је одлучио да „принципијелно“ брани слободу ученика од њих самих. Међу њима био је и његов син, који је са другарима изашао на улицу и учествовао у одавању поште страдалим. Ваљда ненавикао да људи, па и његов рођени син, имају мишљење, премијер је саопштио јавности да су деца приморана на протест.
Иако нико није видео никакву силу осим савести, директор гимназије се одмах извинио – не жртвама, не ученицима, већ Влади и њеном председнику. Зна човек да је на овим просторима најважније имати исправан став – онај који је пропише партија на влсти.
Док су ученици гимназије у Сремским Карловцима ћутали у знак сећања на жртве несреће, напредњачке фаланге су, као и увек, имале шта да кажу. И они су изашли на улицу. Изашли су да би вређали децу, омаловажавали њихов чин, уз псовке и претње и, одавно познат, речник, који се користи само када браниш нешто што ни сам не разумеш.
Неки кажу да је та напредњачка братија састављена од људи који су захвални странци за посао, унапређење или грејалицу на рате. Али тешко је замислити да било каква захвалност може мотивисати одраслу, зрелу особу да насрће на тинејџере који само желе да покажу саосећање. Можда је то, уствари, само била „друштвено одговорна акција“, део неке нове стратегије – како увредити оне који чине оно што би управо ви требало да радите?
Клинци се нису дали, нити су устукнули. Њихових петнаест минута ћутања још одјекује Србијом и, пре или касније, чуће је и они заглувели од бомбардовања лажима са режимских телевизија.
Златиборско путокопање
Златибор је ових дана добио нови туристички симбол – правни лавиринт са асфалтном стазом. Да ли је то само метафора за „пут развоја“ о којем толико слушамо или најбољи пример српске управе на делу, процените сами.
Наиме, општина је одлучила да асфалтира путеве без сагласности власника земљишта, јер ко ће чекати на папире када долазе избори? Наравно, власници су тужили општину и, гле чуда, добили су одштету. Уместо да ово буде крај приче, председник општине је закључио да је једини логично решење да скине већ постављен и плаћен асфалт.
И сада, док машине уназад раде оно што су већ напред радиле, поставља се питање: да ли је ово нова грађевинска филозофија? „Кад не знаш шта ћеш, врати се на почетак!“ Или је ово заправо креативан начин да се запосле радници и оправдају буџетска средства?
Било како било, ова „револуционарна“ политика могла би постати инспирација и за друге општине. Замислите само: мостови који се руше па поново граде, паркићи који се саде па чупају – бескрајни циклус посла и утрошених милиона! Ако ништа друго, Златибор сада има још један „феномен“ који ће туристи са дивљењем гледати: како се путеви деасфалтирају.
У Ђуприји се у, недавно реновираној, железничкој станици обрушио плафон. Сад чекање возова у Србији комотно може да се уврсти у екстремне спортове.
На Златибору је време шугаво, али и то ће проћи.
Бојан Савић
