Ој, Ужице, мали Цариграде!
Док бијаше, добро ти бијаше!
Кроза те се проћи не могаше
Од ћошака и од ћепеника,
Од дућана и од базерђана,
Од момака и од ђевојака,
Од зумбула и од каранфила,
А од кад те баше освојише,
Све се пушиш кан’да шљиве сушиш.
Народна песма Ој, Ужице, мали Цариграде! настала је током исељавања турског становништва из Ужица у Босну. На градској капији на Теразијама, девојке су је певале поздрављајући се са спаљеним градом. Не зна се тачна година настанка песме, јер су муслимани у пар наврата напуштали град. Једном за време Првог српског устанка 1805. године, а други пут око 1834. када су се иселили из околних села. Коначно исељавање било је 28. септембра 1862. године.
Ужице је било други град по величини у Пашалуку, одмах иза Београда. Налазило се на пола пута од Београда до Сарајева, па је за турско становништво било изузетно значајно. Био је то развијен град, са својим махалама, кућама, хановима, медресама, школама Курана и хадиса… Град је био развијен, и у економском и у културном смислу, па се са разлогом поредио са Цариградом.
Песму је забележио Вук Караџић 1841. године. Објавио ју је у књизи Српске народне пјесме (женске), где ју је насловио као „Пјесма Ужичка“.
