Марија Антић, специјалиста инфектолог, субспецијалиста клиничке фармакологије, рођена је 1980. у Ужицу. Мајка две девојчице. Заљубљеник у природу и планину Златар за који је чврсто везана породичним корењем. Марија је један од организатора манифестације „Сусрети златарских села“ који се 7. јула ове године, по тринаести пут одржава на вису Џаде.
Шта су „Сусрети златарских села“ и како је настала идеја о њиховом организовању?
Сусрети златарских села је манифестација која је оживела некадашње сусрете чобана. На Ивањдан су се на месту Џаде на Златару – граничном месту нововарошке и пријепољске општине сусретали дрвосече, рабаџије, чобани и надметали се у вештинама снаге и спретности. Титула најбољег носила се са посебном чашћу и била предмет препричавања током целе године.
Пре 14 година жељу да оживе ове сусрете покренули су мој отац Стојан Брајовић (дипл. економиста, из Мушковине, преминуо 2021), Верољуб Јовановић (инжењер пољопривреде из Мушковине, преминуо 2024), Гроздимир Грбовић (из Дрмановица, инжењер шумарства, од ове године у пензији), Раденко Матовић (пољопривредник, председник месне заједнице Правошево), Војко Пурић (из Дрмановица, привредник), Драгољуб Гагричић (из села Дебеља, новинар Вечерњих новости у пензији) и Ненад Друловић (из Дрмановица, власник кафане Добар поглед).
Сели су једно лето и својим ентузијазмом покренули „Сусрете“. Те прве године, вртела су се два јагњета на ражњу, свако од нас је донео по нешто од хране – пите, колаче, пиће… Направили смо један велики пикник на ливади. Окупили смо људе из околних села који су се надметали у фудбалу, одбојци, скоку у даљ, бацању камена са рамена, стругању трупца кладаром, превлачењу кличка, превлачењу конопца и трци на 100 метара. Највећа атракција, а вероватно и најзахтевнија дисциплина, било је такмичење у извлачењу трупаца воловском запрегом. Победник села са највише освојених диплома обавезивао се да следеће године буде домаћин новог окупљања.
Како су се „Сусрети“ развијали током година?
Било је прилично тешко одржати их и, пре свега, финансијски покрити. Вечито питање: „Ко ће то да плати?“ нам је стално висило над главом. Терет је пао на плећа пар породица које су сваке године одвајале по 1000 евра за тај дан. Нико није желео да се сусрети угасе иако је финансирање постајало све теже и теже, а интересовање све веће. Отац је нудио сарадњу туристичким организацијама, али до његове смрти она није остварена.
Од самог почетка, идеја којом смо се водили била је да манифестација траје и после нас. Посао око организације су у једном тренутку преузели потомци зачетника идеје. Верољубови синови, Раде и Василије су носили део огромног организационог дела, а ја сам се трудила да укључим туристичке организације и анимирам жене, девојке и децу. Од 2023. имамо и избор за мис Златара, а дечија трка постаје све масовнија. Пошто су представници локалне самоуправе, као гости и чланови жирија, видели масовност и лепоту ових сусрета, већ следеће године су и званично укључени у финансијски план нововарошке и пријепољске општине. Најискреније, од срца, им се захваљујемо и стварно мислим да је ова манифестација одавно заслужила значајан статус. Такође, захвални смо и Културном центру Златибор који је, својим ангажовањем, промовисао „Сусрете“ и учествовао у жирију за Мис Златара.
Како данас изгледа организација ове манифестације?
Сваке године имамо састанак организационог одбора који чине људи који су били оснивачи и њихови потомци. После толико година, постали смо добро уигран тим. С’ обзиром да живот полако односи прву генерацију организатора и учесника, туга и жал доводе у питање њен опстанак. У тим моментима, потребно је мало више потегнути и дати све од себе. Мислим да женски део организације то повуче напред. Ја се увек окренем и кажем : „Погледајте само колико дечице трци на Џадама!“.
Неколико дана пре сусрета, окупља се пар породица да се среди терен, покоси и ограби ливада, среде голови и стативе за одбојку, обележи терен, покосе прилази поред пута и обезбеде паркиралишта. За то је највише задужен Раденко Матовић. Већ тада смо сви узбуђени, пуни жеље да све прође како треба, да се испоштује и старо и младо и наравно, да судије заврше са главом на раменима. Углавном учествује 9-10 села из тог краја.
Шта је планирано за овогодишње издање?
Дисциплине су исте као и прошле године, учествоваће 9 села. Очекујемо да и ове године највише пажње привуче такмичење рабаџија. На њему увек буде изненађења и некако је постала главни догађај „Сусрета“ захваљујући нашем Гролу, шумару, најутицајнијој особи и највећем ауторитету наше организације.
Иначе, сусрети почињу од 8:00 сати доручком на тераси код нас у близини Џаде за организаторе, почасне госте, представнике туристичких организација, пријатеље и финансијере, а игре од 9:30.
Какви су планови за будућност „Сусрета“?
Планови су да манифестација траје пре свега, да се одржава, није битно у ком обиму али да се не гаси. Да укључимо и жене у такмичење, нпр. ко брже исплете чарапе, чија је пита најбоља, певање из гласа…. Бићемо отворени за све сугестије.
Шта је за Вас Златар?
Златар за мене? Лек! После толико година школовања и усавршавања у медицинској науци, помажући људима и пратећи зашто неко оболева, дошла сам до закључка да је за здравље најбитније то тројство духа, психе и тела. Побегли смо од природе у комфор, виртуелни свет, вештачку интелигенцију, асоцијално друштво, егоизам и грамзивост. Новац и моћ су нам постали основни циљ. То је, по мени, потпуна странпутица. Свет се креће у лошем смеру и било би добро да се освестимо и раздвојимо битно од небитног.
Новац и моћ не доносе срећу. Никоме! Мир и сврсисходан живот у складу са нашом природом је оно што ће нас одржати. Мени је Златар оаза таквог живота. Увек сам осећала да време овде стоји. Где год била, душом сам била присутна ту, заувек везана за ову планину и њене људе. Свако од нас је пореклом из неког села, ја конкретно из Мушковине. Родом сте одакле су вам родитељи, деде, прадеде и дубоко сам захвална, својим родитељима, на васпитању као и свим прецима, њиховој борби као сопственим животним лекцијама.
Верујем да од села не треба бежати, него се земљи враћати као извору снаге и здравља или само уживати у чистој, неисквареној лепоти природе. Сви ми имамо наше дедовине. Припадам фамилији и генерацији која је учена да се дедовине не продају. То је наш темељ, наш корен и извор среће и благостања. Залажем се за повратак људи селу, колико год је то могуће, па макар само посадили башту. Треба се повезивати са другим људима, градити породице, рађати децу. Треба их учити да воле природу, поштују своје и туђе корене, да не треба да јуре за заводљивим светлима и краткотрајним задовољствима.
Један од ваших хобија је планинарско трчање. Шта Златар нуди планинарима и рекреативцима у овој дисциплини?
Када сам пролазила своје најтеже тренутке у животу кренула сам да трчим. Планинско трчање ми је била животна школа. Успони, падови, остајање на ногама, неодустајање кад је тешко, свака трка је била једна животна лекција. Кроз трчање сам постајала снажнија, сигурнија, стицала више самопоуздања. Волела бих и децу да учим томе, да и када падну, увек устану и наставе даље. А падаће! И ми падамо, али устајемо и настављамо даље… Јачи и сигурнији. Да се лише пролазних задовољстава који постају омаме, магле вид и воде на странпутице.
Нажалост Златар је остала једина планина која нема трејл у овој категорији, а има невероватне стазе. Моја велика жеља да је организујем трејл у планинском трчању, али ће ми за то бити потребна помоћ планинарских друштава и озбиљнијих тркача у овој дисциплини. Ето, то може да буде садржај за други дан манифестације ових наших Златарских сусрета, већ следеће године. Желела бих да једног дана постанем маратонац и истрчим тих великих 42 километра. Цео овај пут је пут ка маратонском циљу. Праве вредности треба да нам буду водич ка њему.
Бојан Савић
