Он толико лепо лаже да ми је просто непријатно што му не верујем.
Видите ове рушевине? Е, све смо то ми изградили.
Прешло ми је у навику да нешто грицкам уз телевизију. Уз филмове кокице, уз вести нокте.
Наш политички кадар је кадар стећи и утећи.
Народ је уз вођу. Једино он није при себи.
Ово су неки од афоризама чији аутор је Жељко Желе Јовановић сатиричар младе генерације из Крагујевца. Жељко је тренутно на привременом раду у Немачкој, али његови афоризми и приче и даље одрађују пуно радно време у Србији. Објављивао је у најзначајнијим српским књижевним часописима, а за своја дела је више пута награђиван. Последња награда, за сада, је она коју је добио на златиборском Летњем уличном ерском кабареу.
Како преживљавате ових дана?
-У својој биографији често сам користио реченицу „Ствара и преживљава у Крагујевцу.“ Међутим, дошло је до промене. Сада стварам и преживљавам у Немачкој. Тамо сам од новембра прошле године, што ме не чини срећним иако је многима сан да пронађу спас у иностранству. Уистину, животни услови и стандард јесу бољи, али лично имам великих проблема са носталгијом. Вероватно је један од већих разлога тај што се бавим сатиром, а за Немачку не могу рећи да је нарочито инспиративна те се заиста надам да је мој боравак у иностранству привремен. Носталгију лечим праћењем дневно- политичких актуелности. Сунце туђег неба не инспирише као оно наше…
Шта Вас је натерало да пишете сатиру – бес, инат или сте само весељак који воли да се шали са сопственом стварношћу?
– Као млађи сам био изразито бунтовнички настројен и желео сам да мењам свет пре него што он промени мене. У почетку сам писао револуционарну поезију, а онда сам постепено убацивао иронију у своје стваралаштво и тако сам стигао до сатире. Чини се да сам изгубио своју битку с обзиром да је свет више променио мене него ја њега, али борба и даље траје. Са друге стране, ја сам један од оних људи који се највише шале када се нађу у проблемима. Хумор је мој проверени одбрамбени механизам. Што се тиче ината, такође га поседујем у огромној количини тако да је су за моје сатирично стваралаштво одговорни и бунтовничка природа и инат, али и потреба да се шалим.
Људи углавном не знају да у свакодневни посао сатиричара спада копање по медијском и политичком ђубрету. Дешава ли Вам се да Вас то ђубре затрпа, угуши креативност? Или сте временом развили имунитет.
– Неки извори кажу да је Хајдук Вељко својевремено изјавио да се нада да ће рат са Турцима трајати док је он жив. Знао је Вељко да му миран живот неће бити нарочито занимљив. И сада долазимо до тога- шта би радио сатиричар да у Србији напрасно завлада ред, да скочи стандард, да људи могу да живе од плате, односно пензије? Верујем да је тако нешто тешко и замислити, али да покушамо. И сам сам више пута рекао да у Србији не може да се живи од сатире, али са друге стране баш због тога и имамо велики број квалитетних сатиричара. Висок животни стандард и уређено друштво не иду у прилог сатиричним ствараоцима. Не бих да испадне да прижељкујем да хаос у Србији траје до краја мог живота само да бих имао инспирацију за писање. Добар сатиричар ће инспирацију увек пронаћи, само што је тренутно имамо у изобиљу. Тако да, макар што се мене тиче, ђубре које нас окружује је јако плодно за стварање сатиричних дела. Често прети да ће нас затрпати, али некако излазимо на крај са њим, тако да се још увек није догодило да ми оно гуши креативност, напротив. Што би рекао покојни Бора Ђорђевић:“У говнима пливање- право је уживање.“
Ако погледамо, на пример, Нушићева дела и упоредимо их са садашњошћу видећемо да се мало шта променило. Чак је и речник којим се вређају политички противници и неистомишљеници готово исти. Колико нам још векова треба да се бар мало променимо и Нушића учинимо мање актуелним?
– Када би се Бранислав Нушић сада појавио међу нама, вероватно би помислио да је нешто дуже спавао, а не да је устао из мртвих након готово једног века. Нисам неко ко верује да ће се наш народ икада променити. Ми смо развили ту способност да се прилагођавамо, али у суштини своје мане никада нећемо искоренити. Увек ће код нас постојати све оно о чему су писали Домановић, Нушић и о чему пишу наши савремени сатиричари. И то ће постојати док у свету не остану двојица Срба који ће наћи разлог да се међусобно поделе. Увек ће постојати нека варијанта Микиста и Ђокиста. Није битно која област је у питању, битно је да се ми поделимо и да се онда свађамо и препуцавамо. То је наша душевна храна. С обзиром да јединство код нас не постоји, да слоге једноставно нема, увек ће најгори друштвени шљам користити такву ситуацију и долазиће до високог положаја што ће Нушића чинити актуелним док постојимо као народ.
Сем читалаца, да ли се још неко жалио на ваше приче и афоризме?
– Када сам издао своју збирку афоризама „Оставите нешто апокалипси“ власник фирме у којој сам тада био запослен био је одушевљен чињеницом да међу својим запосленим има и оних који су склони књижевности. Пожелео је да прочита моју књигу, те сам му ја исту и поклонио. Док је још држао књигу са посветом пожелео је да следећу моју књигу спонзорише фирма у којој сам и запослен. Међутим, догодило се то да је дотични послодавац књигу прочитао, да је пронашао себе и фирму у неким афоризмима, тако да до спонзорства није ни дошло, али јесте нешто касније до сукоба. Поред њега у почетку су се на моје стваралаштво жалили и моји родитељи због бриге да не завршим у затвору због своје језичине и наравно, сви они који подржавају власт. Листа пријатеља и пратилаца на друштвеним мрежама ми се поприлично прочистила. Волео бих да се на моје стваралаштво и жале и они из власти, али чини ми се да они немају толико времена да се баве књижевношћу и књижевним ствараоцима.
Чему се смеју сатиричари?
– Ако је смех најбољи лек, онда су сатиричари најбољи фармацеути. Међутим, они који стварају хумор најмање се смеју, што је и природно. Сатиричи се можда много не смеју, али се зато најбоље подсмевају. Не знам колико се и чему смеју остале моје колеге, али ја се рецимо највише смејем неком спонтаном хумору и то углавном људима који по природи нису духовити.
Вероватно већ изанђало питање, али таква нам је ситуација, па: Како Вам се чини, да данас сатира пародира стварност или обрнуто?
– С обзиром да је посао сатиричара да прати свакодневно дешавања и да у њима тражи инспирацију, дешавало ми се да се забринем за судбину свог позива. Било је ситуација које су долазиле са политичког врха које су толико апсурдне да за сатиру једноставно није било места. Како пародирати пародију? Многи тврде да је код нас све уништено, ја тврдим да је због тога сатира на врхунцу, али појединци су својим наступима и изјавама запретили да униште сатиру. Заиста се надам да ће сатиру оставити сатиричарима.
После свега, хоћемо ли оставити нешто апокалипси?
– Када сам своју збирку афоризама пре пет година назвао „Оставите нешто апокалипси“ нисам схватио да сам са тим насловом увелико закаснио. Апокалипса је већ тада увелико почела. Јахачи су ту, само их има много више од четворице. Они су толико предани да великом брзином раде на спровођену своје дужности. Док смо се ми плашили апокалипси, претњи из свемира у види комета или инвазије ванземаљаца, нисмо ни приметили да је апокалипса увелико почела. Човек ће уништити човечанство.
Постоји ли неки Ваш афоризам за који знате да ће Вас надживети и који ће бити вечито актуелан?
– Ако узмемо да је свака власт од Бога, а сатиричари ударају по власти, онда ми пакао не гине. Е па, ако постоји живот после смрти и ако будем у паклу онда ћу тамо рећи следећи свој афоризам:“Постоје бар три разлога зашто је боље бити у паклу него у Србији: Грејање је бесплатно, у казану се увек нешто крчка и вођа се не претвара да није ђаво.“ То је један од начина да неки мој афоризам буде изречен и након моје смрти.
Свакако бих волео да ме памте по једном афоризму, причи или песми. То би било сасвим довољно. Иако имам доста тога написаног што ће бити актуелно и дуго година након мене, не знам да ли још увек имам неки афоризам који ће ме надживети. Надам се да имам још довољно дуго година да пронађем и напишем ту једну ствар по којој ћу остати упамћен. Опет, незахвално је када си сатиричар а очекујеш да те у будућности неко цитира. То би само значило да је тај проблем који ме је инспирисао надживео, а то није нешто што желим свом поколењу. „Јутутунска јухахаха“ је написана пре округло 160 година и многе делове из те песме ми и данас живимо. Нека много тога из мог дела буде непознато неким наредним генерацијама.
Бојан Савић
