Буковача (Pleurotus ostreatus) је јестива гљива која расте на пањевима и живом листопадном дрвећу. Најчешће се налази на буквама, тополама, дивљем кестену, али јавља се и на другим лишћарским врстама.
Буковача расте бусенасто, у слојевима, најчешће у јесен и почетком зиме, мада се може пронаћи и током остатка године.
Шешир буковаче је бео до тамно смеђ. Изгледом подсећа на шкољку остригу чему дугује свој латински назив. Листићи су бели, временом постају сивкасти, жућкасти, густи, спуштају се низ стручак. Шешир може нарасти до 30 cm, сваки од њих има кратку, косу ножицу којом је спојен са дрветом.
Месо је бело, чврсто и прилично жилаво. Пријатног укуса и мириса.
Буковача је једна од најчешће гајених печурака. Прилично успешно се узгаја на биљним остацима, најчешће на слами, пањевима, а све чешће и на буковом пелету.
Изузетно је популарна у кулинарству. Може се припремати на различите начине, кувати, поховати, пржити, спремати на роштиљу. Често је потребно дуже је кувати или динстати како би омекшала.
Због свог састава верује се да је јако корисна за здравље. Садржи минерале, протеине, витамине Б и Ц, помаже при снижавању нивоа холестерола у крви, регулисању крвног притиска и помаже заштиту организма од токсина.
Ову печурку је прилично тешко заменити са другим врстама што је чини захвалном за брање и конзумирање.
Ако вас занима чудесни свет златиборских гљива, са неким од њих се можете упознати на овом месту: Гљиве Златибора.
