Успутне поштапалице у говору или сажете мудрости – народне изреке и пословице користимо у свакодневном говору. Ко другоме јаму копа… Где мачке нема… Стрпљен спашен – изрази су које нема потребе додатно објашњавати већ су савршено разумљиви у различитим контекстима. Разлог за то је што иза ових једноставних конструкција стоји деценијама и вековима сакупљано значење. Као такве, народне изреке служе као нека врста широко примењиване мнемотехнике (менталне стратегије која нам помаже да лако запамтимо велике количине информација), стога нпр. није потребно објашњавати зашто када у одређеној ситуацији изостаје особа од формалног ауторитета, у групи настаје пометња у организацији и функционисању већ је довољно рећи – Где мачке нема, мишеви коло воде.
Српски језик, у свом бескрајном богатсву, не оскудева различитим народним изрекама па су неке од њих и међусобно искључиве и супротне. Каже се: Што је брзо, то је и кусо, али се каже и Ко први девојци, његова девојка. Каже се Дрво се на дрво ослања, а човек на човека, али се истовремено каже и У се и у своје кљусе. Ово се није десило случајно, нити је последица неодлучности људи да утврде која од супротности је универзално тачна, већ је свака од ових изрека нашла потврду, примену и упориште у различитим контекстима. Неке од њих могу се објаснити и психолошким феноменима и налазима и у наставку издвајамо неколико таквих примера.
Ивер не пада далеко од кладе
Ова изрека најчешће се користи при објашњавању нечијег понашања у случају када оно личи на понашање његовог родитеља или другог сродника и на тај начин осликава једну од највећих и најдужих дилема у психологији која се означава изразом nature vs nurture (природа или одгој). Ова дилема предмет је дуготрајних испитивања да ли су наше особине продукт наслеђених одлика наших предака или продукт средине у којој одрастамо и живимо. На ово питање, наравно, не постоји једноставан нити апсолутан одговор. Он гласи – и једно и друго. Генетика, односно наслеђе, утичу на различите особине у различитој мери. Боја очију, облик ушне ресице или присуство рупице на бради особине су које одређује по један ген и, као такве, у потпуности су наследљиве и могу се предвидети уколико знамо гене родитеља. Са друге стране, на особине као што су црте личности утиче велики број гена и њихов појединачни допринос је мали. Због тога се овај феномен (још увек) не може испитивати на примеру појединачне особе већ само на нивоу популације. У том случају говоримо о херитабилности, односно степену удела генетичких фактора у испољавању одређених особина. У пракси, овакве студије дале су занимљиве податке, тако нпр. уколико особа болује од анксиозног поремећаја, ризик од оболевања за сроднике прве линије је 20%, док је код дефицита пажње то 31%.
С ким си такав си
Као и претходна, ова изрека се најчешће користи да се опише неко (најчешће непожељно) понашање. У психологији она налази своју примену у домену социјалног идентитета и ставова који из њега произилазе. Социјални идентитет представља један од базичних делова личности који се, као и остали делови личности, постепено развија током процеса васпитања и социјализације, када се под утицајем околине, првенствено мајке у најранијем периоду живота, биолошка јединка претвара у социјалну. Потреба за припадношћу својствена је људима. На почетку живота она је биолошка, зависимо од других чак и на нивоу основних физиолошких потреба. Касније се ова потреба огледа кроз социјалне и емотивне релације са другим људима, стога није необично што људи воле да говоре о себи у терминима припадности некој групи – породици, професији, религији, нацији… Тај осећај припадности даје допринос изграђивању идентитета, схватању личне вредности, заузимању одређене позиције у групи. Као позитивна компонента осећаја припадности развијају се осећање пооса и задовољства које се дели међу члановима групе, при чему се доживљава као лични успех уколико неко од чланова постигне нешто важно или значајно (пример су навијачке групе спортских тимова). Истовремено се као негативна компонента развија негативан сентимент према припадницима других група, анимозитет па чак и мржња у неким случајевима.
Осећај припадности одређеној групи и идентификација са њеним члановима нарочито је важна у периоду адолесценције, стога тинејџери и адолесценти делују “поводљивије” за вршњацима или актуелним друштвеним трендовима.
Јутро је паметније од вечери
Често са овом изреком на уму, важне одлуке и умне активности остављамо за наредни дан, када се наспавамо и будемо “паметнији”. Шта се то тачно током ноћи дешава што доводи до наше веће продуктивности ујутру? Одговор на ово питање лежи у можданој активности током сна. Обзиром да је спавање нормално и периодично стање умањене будности, наша свест се током ноћи утишава, али ово не значи да наши физиолошки процеси стају. Током сна се активност нашег мозга наставља измењено од будне активности кроз 4 фазе сна које се међусобно разликују по фреквенцији можданих таласа и смењују се у циклусима. Прве три фазе су фазе не-РЕМ спавања, док је четврта чувена РЕМ фаза. Током ове фазе долази до нечег што се назива консолидација меморије, што представља процес превођења информација из краткорочне у дугорочну меморију. Кључну улогу у овом процесу имају ћелије мозга, неурони, који кроз међусобну активацију доводе до консолидације. Дакле, наш нервни систем, током сна сортира информације примљене у будном стању и организује их, тако да није свако јутро паметније од вечери већ само јутро након квалитетно проспаване ноћи.
Вук длаку мења, ћуд никада
Ова изрека користи се углавном као ултимативни одговор и образложење поновљеног понашања. Имајући на уму да се за ову животињу у нашој култури углавном везују негативне особине као што су лукавство и крволочност, најчешће се користи за аргумењтовање нечијег лошег понашања као урођеног или дубоко укорењеног у његовој личности. Ово питање променљивости особина личности деценијама је дебатовано и постоје опречни ставови и налази. Фројд као зачетник психоанализе тврдио је да је за формирање личности кључан период најранијег детињства (до 4 године). Он је био заговорник идеје да су након тога промене у личности врло тешке и мало вероватне, стога би се и сам вероватно сложио са овом изреком. Са друге стране, ово би значило да је личност у потпуности развијена до тог периода и да не постоји потенцијал за даљи развој након 4. године. Нека каснија истраживања показала су да ово није апсолутно тачно и да, са годинама живота, расте континуитет, али да потенцијал за промену не нестаје. Овај потенцијал највећи је у раном периоду, када је способност прилагођавања највећа. Када се личност устали, њена стабилност расте са годинама, а потенцијал за промену се смањује из разлога што у каснијим годинама живота нема толико круцијалних животних догађаја који изазивају тектонске промене у функционисању, они се углавном дешавају у млађем периоду. Такође, у каснијем периоду живота имамо већ кристализовану перцепцију себе и својих особина. Истраживања су показала да се плато у стабилности особина достиже око 50. године и да су промене након тога мање вероватне па би тачнија верзија ове изреке била Вук длаку мења, а ћуд до 50. рођендана.
Катарина Спасенић
