Саговорници

Младен Милошевић: Рокенрол је лек

Mladen-Milošević-Danga

Младен Милошевић је новинар и рок музичар из Чајетине. Бенд Данга у коме свира гитару настао је 2016, а његови остали чланови су Андреа Амбруш (вокал), Матија Рађеновић (бас), Марко Модринић (бубњеви) и Ђорђе Вермезовић (гитара). Младен је и уредник портала Балканрок, па има одличан увид у дешавања и стање у српском рокенролу.

Издали сте два сингла, шта је следеће у плану?

– Тренутно су у плану још две песме којима желимо да заокружимо свој први ЕП. Данас је то све популарнији формат јер публика мање слуша комплетне албуме. Прве две песме су неко наше виђење гранџа, мада, што их више слушам мени самом почињу да звуче све панкерскије. Има нечег духовитог, луцидног у њима.

Текст и музика нису прволопташки, па је потребно мало се удубити и запитати се „шта је песник хтео да каже?“. Песма „Мозак ми се заледио“ дословно описује моје емоције у одређеном тренутку. Самождери, опет, позива на неку врсту активизма, али на личном нивоу. Није нам био циљ да шаљемо конкретну друштвену поруку, али неки слушаоци су то, у њој, препознали и питали да ли она говори о актуелним еколошким темама. Ако она пак потакне људе на друштвени ангажман, немам ништа против. Још боље.

Две песме које чекају издање су већ снимљене. Потребно је да урадимо спотове јер планирамо да им додамо и одређени визуелни идентитет. То се нарочито односи на песму Урлик која говори о природи и има амбијенталну ноту у себи. Постоји план да спотове снимамо овде на Златибору, али видећемо шта ће бити на крају.

Danga
Фото: Немања Ђорђевић

Како се формирао музичар Младен Милошевић?

– Моја старија сестра је волела музику и често сам копао по њеним касетама. Било је ту свакаквих компилација са заиста разноврсном музиком, па сам могао да се упознам са различитим музичким правцима. Негде у шестом разреду сам први пут чуо нешто што ме је баш „пукло“. Био је то наступ Металике на Вудсток фестивалу и песма „Nothing Else Matters„. Био сам толико одушевљен да сам напамет научио свако „Yeah“ које је Џејмс Хетфилд изговарио на том наступу.

Неких годину дана касније сам открио Блок Аут и Бјесове и то је било то. Нисам тачно разумео о чему се ради у тим песмама, али имале су енергију која ме је носила и заразила за цео живот. Мислим да је мој музички и ауторски израз представља неки прелаз између та два бенда. Вероватно су они и разлог што сам увек више волео да слушам домаће бендове, без обзира да ли певају на српском или енглеском језику.

Јесу ли то деведесете последње велике рокенрол године?

На неки начин, јесу, бар ако гледамо домаћу сцену. У тим временима овде се појавило мноштво бендова који су стварали заиста изврсну музику. Ако се осврнемо на тај период видећемо да је то вероватно и најкреативнији период у домаћем рокенролу. Деведесте су изнедриле изузетно значајне музичаре, групе и песме које се и данас много слушају. Чини ми се и да је сама атмосфера у друштву била другачија. Можда је и то тешко време захтевало од младих људи да се некако организују, проговоре и искажу свој став.

Како изгледа данашња сцена у Србији?

– Да бисмо одговорили на то питање, морали бисмо прво да дефинишемо шта је то сцена. Ја се, некако, надам да је тај појам превазиђен. Она, у неком, заокруженом смислу готово да не постоји. Издавачи немају слуха за нове бендове, а најчешће им дају мрвице профита.

Не постоји радијска подршка која је изузетно важна. Можда је то лепо објаснио чувени Жика Јелић који се, на једном гостовању, запитао да ли је Ју група снимила нешто после „Морнара“ и чему могу да се надају млади бендови ако уредници и новинари не примећују шта је ново издала једна тако позната група. Да не грешим душу, музичка индустрија се много променила током последње две деценије, медији су се променили, цео свет је другачији. Данас се свакодневно појављују нови бендови, издају се нови албуми и јако је тешко све то испратити. Опет, то не би требало да буде оправдање за оне којима је посао да прате музику и бирају шта ће се пуштати у радио емисијама.

Бавите се рок новинарством. Оно је било у великој кризи свуда у свету. Каква је данас ситуација?

-У принципу, рок новинарство је прилично обезвређено. Почива на ентузијазму новинара и уредника. У том послу нема новца, а човек мора да једе и плаћа рачуне, па није ни чудно што га добри новинари брзо напуштају и прелазе на друге послове. Са друге стране, организатори и бендови често у новинарима не виде савезнике већ непријатеље јер се плаше критике. Када пишем, трудим се да будем објективан, ако већ критикујем, није ми циљ да некога увредим већ да укажем на ствари које се могу поправити. Уосталом, рок новинари и бендови су на истом задатку и било би добро да та постојећа доза неповерења нестане или бар буде мања.

Србија је прилично негостољубива средина за рокенрол, а опет овде стално ничу нови бендови, свира се по клубовима за ситан новац или чак и без њега. У чему је тајна отпорности српског рокенрола?

– То јесте занимљив феномен. Не знам ни сам откуд такав ентузијазам. Можда је то добар канал да се људи изразе. Можда је разлог што људи, пре свега, воле добру музику, а рокенрол то јесте. На неки начин, он је и лек. Бендови својим песмама и наступима лече себе, размењују енергију са публиком која тако лечи себе. Зато су концерти често нека врста катарзе, како за музичаре тако и за публику.

Наш суграђанин Александар Богдановић Ћуфи је свој сингл Корак назад, издао буквално истог минута као ви. Да ли је то на видику неко локално рокенрол ривалство?

-Наравно да није. Ћуфи је мало старији од мене и увек је био ту да нам помогне и посаветује нас. Био је често присутан на пробама мог првог бенда, певао и свирао са нама. Стварно се надам да ће ускоро објавити нешто ново јер се ради о врхунском музичару, певачу и драгом другару. Ту смо да се подржавамо и испомажемо колико можемо.

Бојан Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.