Дарко Црногорац је се сатиром бави преко десет година. Почео је као аутор на сатиричном порталу Њуз нет и један је од сарадника емисије 24 минута са Зораном Кесићем. Публици у Чајетини ће представити своју СтендаАп представу „Ово није била моја идеја“.
Како је један дипломирани саобраћајни инжењер постао сатиричар?
-То је због тога што је Саобраћајни факултет један од оних факултета са чијом дипломом можете да радите било шта осим онога за шта сте се школовали. Људи су ми се често смејали када бих поменуо да студирам „Саобраћајни“, па сам решио да од тог смеха бар нешто зарадим.
Шта вас је натерало да станете на бину? Колико је то искуство другачије од писања сатиричних текстова?
– Власник клуба у ком углавном наступам, а који се зове Битеф, ето мало бесплатне рекламе, ме је дуго убеђивао да пробам да напишем стендап. Ја сам се опирао јер сам сматрао да то не може да испадне добро. Ни дан данас нисам сигуран да је то испало баш како треба. На крају ме је мотивисало то што сам погледао један јако лош наступ и помислио сам како од овога не могу да будем гори. Оно што ме плаши јесте реална могућност да неко после мог наступа помисли исту ствар.
Што се самог искуства тиче прилично је другачије у односу на писање текстова. На бини, у реалном времену, видим реакције људи на оно што сам написао и што изговарам. То уме да буде јако лепо и примамљиво када су реакције добре. Опет, ако рекација изостане уме мало и да исфрустрира. Усваком случају да ми се то не допада не бих се тиме ни бавио.
Ако се осврнемо око себе, видећемо да политичка сцена често изгледа као да је искочила из неког скеча Монтија Пајтона или Топ листе надреалиста. Колико је, у таквој конкуренцији, тешко бити смешнији од српских политичара?
– То често питају све нас који пишемо за Њуз, или се бавимо сатиром. Чињеница јесте да нам је све теже јер је реалност све бизарнија. Зато често морамо баш да се потрудимо да бисмо превазишли стварност и да бисмо били луђи од ње. Овим путем бих апеловао на политичаре да престану да нам узимају ‘леб из уста јер ако овако наставе и сатиричари ће постати занат који изумире.
Део сте екипе која стоји иза емисије „24 минута са Зораном Кесићом“, пишете за Њуз нет… Одакле црпите енергију и ведрину за своје шале?
– Да парафразирам новопеченог писца Ацу Лукаса „сва моја шала је од бола“. Свакодневница нам је таква да инспирације увек има. Шале су добро средсво да се оголе све глупости и будалаштине које нас окружују.
Имате ли представу, колики је уопште домет сатире и њен утицај на друштво?
– Мислим да ни домет ни утицај нису претерано велики, мада се надам да грешим. Ако било ко након контакта са сатиром почне мало више да преиспитује ствари око себе и да мисли својом главом, може се рећи да смо сви који се бавимо овим форматом ипак нешто добро урадили.
Једна од незаобилазних тема ваших шала је пас Тоза. Шта је опасније, спдрати се на рачун политичара или Тозе?
– Морам да кажем да је опаснија спрдња на рачун политичара. По мене би стварно лоше изгледало када бих признао да ме заправо једна патуљаста пудлица угрожава више него сви политичари заједно.
