Развој људске културе и људске психе текао је одувек узајамно. Промене у спољном окружењу окидале су развој одређених функција у људском мозгу (нпр. људски говор, развио се из потребе да се нека претња или потреба искомуницира другим члановима заједнице, а за циљ је имао преживљавање јединке), али је истовремено функционисање људског мозга чинило промене у његовој околини (најочигледнији пример је рачунар или паметни телефон са ког читате овај текст, а који је настао као продукт људске културе).
У жељи да своје окружење обликује спрам својих потреба и активности и олакша свакодневну делатност, људски ум је створио безброј производа – почевши од примитивних оруђа која су олакшавала лов и изградњу склоништа, до модерних начина превоза, вештачке интелигенције, виртуелних реалности… Савремени услови живота у великој мери испуњени су употребом управо ових изума. Од момента када се пробуди и искључи аларм на телефону, опере зубе електричном четкицом, седне у ауто и одвезе се на посао до момента када се увече окупа топлом водом из бојлера и укључи ТВ како би видео вести из света, дан модерног човека испуњен је коришћењем тековина људског ума. Поставља се онда питање: Када је већ човек свет устројио на начин да себи олакша и улепша живот, зашто онда тај живот није лак и леп?
Учесталост појаве различитих психичких тегоба као што су анксиозност, депресија, проблеми живљења, са правом се једним делом приписује модерном начину живота. Претрпаност информацијама које нам долазе кроз различите канале, брзина живота, свакодневни стресови, доводе неретко до појаве негативних емоција и стања. Са друге стране, природно окружење нуди мир и стабилност која може бити исцељујућа.
Првенствено, предности живота у контакту са природом долазе кроз квалитет ваздуха, воде и хране коју конзумирамо. Поред тога, архитектура градова и архитектура села може нам већ на први поглед дати увид у разлику између урбаног и сеоског начина живота. Пре свега, градске вишеспратнице у којима, на малом простору, бораве стотине људи које се међусобно не познају, дају осећај анонимности и отуђености, али са друге стране и осећај својеврсне слободе. Мањак интеракције и комуникације које су неопходне за адекватно психичко функционисање јавља се као последица ове отуђености. Усамљеност, као негативна емоција, је крајњи нуспродукт. Упућеност на друге људе која влада у мањој заједници, смањује осећај усамљености. Допринос такође даје и старање о биљкама и животињама који нам даје осећај сврхе јер бринемо о другом бићу. Поред тога, слобода коју даје чињеница да чак ни први комшија не зна ништа о нама, даје нам осећај лабавих граница у панашању. Нема оног обзира – шта ће моја околина рећи, самим тим моралне и друштвене норме добијају нешто другачији облик. Са друге стране чињеница да је село углавном просторно организовано у засеоке од неколико кућа, међусобно удаљених и по неколико километара указује на важност комуникације и сарадње са људима који су нам просторно блиски (“комшија је ближи од родбине”). Уз то, у мањој заједници у којој се људи међусобно познају, веома је важно одржати коректан однос према другима из разлога што ће, у супротном, морални прекор много брже доћи.
Значај односа са природним окружењем препознао је још социјални психолог Ерик Фром који у својој теорији, као значајан део психичког функционисања, помиње појам биофилије (biophilia) која означава пасионирану qубав човека према животу и свему што је живо. Природно окружење – ливаде, потоци, шуме, планински врхови – непорециво погодују пре свега људском сензорном апарату (чулима). Звук воде која жубори, мирис шуме или свеже покошене траве, поглед на удаљене врхове и долине доносе човеку осећај мира и спокоја. У супротности са градском вревом и мноштвом сензација које онемогућавају фокусирање на унутрашње процесе, природни мир пружа прилику да се загледамо у себе, размишљамо о својим потребама, даје другачији садржај нашим мислима и боји наша осећања.
Поред тога, боравак у природи најчешће од нас изискује неки вид физичке активности, било да је то шетање, трчање, успон уз падину или прескакање и обилажење препрека. Физичка активност несумњиво је неопходна за физичко и ментално здравље с’обзиром да изазива бројне корисне процесе у нашем телу – лучење допамина и серотонина који нам дају енергију и добро расположење. Да ли у потпуности исто искуство дају успон на врх Чиготе и трчање на траци у теретани, процените сами.
За крај важно је рећи да је наша свакодневица испуњена информацијама које добијамо путем медија и друштвених мрежа. Ове информације у великој мери обликују наш начин размишљања тако што нам дају теме за разговор, усмеравају наше преференције, дају нам узоре и идеале живота којима тежимо. Претрпаност информацијама људима отежава да препознају ствари које су им важне и у том мору садржаја добијају осећај недостатка правог смисла што доводи до осећаја безнађа и потиштености. Садржај који срећемо на друштвеним мрежама неретко пред нас поставља нереалне стандарде по питању изгледа, успеха или материјалног богатства, које када покушамо да испунимо, бивамо суочени са осећајем незадовољства и промашености. Природа нас са друге стране подсећа на лепоту живота и различитости. У природи можемо освестити да живот постоји и одвија се са једнаким значајем и онда када није све онако како ми желимо, односно није савршено.
Закључак овог текста не би требало да буде то да су живот у граду и технолошки напредак човечанства лоши сами по себи, већ би требало да нам он послужи као подсетник да смо, поред тога што смо бића друштва и културе, истовремено и бића природе која своју највећу добробит и потенцијал могу остварити управо у сарадњи са природом и кроз бригу о њој. Природа је неопходна за наше физичко и ментално здравље, стога би било паметно да јој дозволимо да нам помогне да будемо здрави.
Катарина Спасенић, психолог