Ничим изазван, један од најпопуларнијих српских рок бендова у последњој деценији наступиће 28. јуна у ужичком Градском културном центру. Тим поводом, наш саговорник био је Борис Бакалов, певач и гитариста ове групе.
(Концерт Ничим изазван у Ужице је померен за 28. јул)
Ничим изазван је прилично многобројан бенд. Како изгледа усклађивање толико различитих енергија и темперамената?
Енергије нам јесу различите али то нам не представља никакав проблем, напротив. То што смо „многољудан“ бенд нам производи само организационе проблеме. Ускладити термине проба, снимања, састанака. У сваком другом смислу нам прија то што смо бројни. Велика породица.
Тренутно сте на турнеји. Радујете ли се наступу пред публиком и има ли рокенрола без живе свирке?
На турнеји смо и јако се радујемо сваком наступу. Не само да рокенрол није жив без свирки, већ нам се чини да ни ми сами заправо не живимо ако нисмо на позорници и пред публиком.
Нико од нас није имун на утицаје свакодневице. Опет, поред свих тмурних тема којима смо изложени, ваша музика и песме са собом носе велику количину позитивне енергије. Колико је тешко сачувати оптимизам и ведрину у данашњој Србији?
Нећемо се претварати и рећи да је лако сачувати оптимизам и ведрину у Србији, посебно у последњих неколико дана, трагичних и мрачних. Имамо утисак да ни ситуација у свету не даје разлог да се надамо нечем добром. Ипак, дубоко верујемо да морамо да живимо, да некако нађемо срећу и да некога усрећимо. Зато се и бавимо музиком. Тешко је задржати оптимизам и ведрину, али шта нам друго преостаје.
Ваш последњи албум се зове Иду године. Кад се осврнете иза себе, како бисте описали године откако сте формирали бенд?
Једанаест година је прошло од настанка бенда. Пролетеле су брзо, као трептај или два. Описали бисмо их као живљење сна, остварење најлуђих маштања, као године које су превазишле сва наша очекивања. Захвални смо на сваком тренутку. Било је и ружних, непријатних, тешких догађаја. Било је и сумњи, разочарења, запитаности. Када се све сабере, рекао бих да је било дивно.
Сад сте већ више од деценије на сцени. Због музике сте се одрекли неких других каријера. Може ли рокенрол овде да буде посао?
Неки од нас су се одрекли врло успешних каријера. Неки су се вратили у земљу да би свирали, претходно одбацивши живот у најуређенијим земљама света. Неки су задржали послове и ставили их у други план. Неки се још боре на више фронтова. Рокенрол је посао од кога се може живети али не превише добро. Са друге стране, нема лепшег посла од рокенрола. Захвални смо што имамо привилегију да се њиме бавимо.
Рокенрол је, бар тако изгледа, системски маргинализован већ деценијама. Упркос свему, он и даље упорно опстаје и не намерава да се преда. У чему је тајна његове виталности?
„Један који хоће увек је јачи од двојице који морају“. Ова Мишићева реченица по мени објашњава зашто је рокенрол и даље овде, и зашто је још увек виталан. Ми га свирамо зато што хоћемо (волимо), а неку другу музику свирају јер морају (посао им је). Не кажем да сам у праву, али ја то тако видим.
Пре неколико година, један старији ужички рокер ми је рекао, цитирам „Ничим изазван је велики бенд“. Имате ли ви такву представу о себи и да ли ћете у Ужицу оправдати тај статус?
Ако бих нас морао описати једном речју, та реч би била „скромни“. Могао бих да кажем да је можда мало претеривање назвати нас великим бендом. Са друге стране, све што радимо, покушавамо да радимо у маниру правих великих бендова, како би нас једног дана људи без изузетка и видели тако, као велики бенд.. Наступу у Ужицу се најискреније радујемо. Једва чекамо да изађемо на позорницу и уживамо. Колико знамо ужичку публику, можда се баш тог 19. маја будемо осећали као велики бенд. Једно је сигурно, звучаћемо тако.
Бојан Савић
