Ратко Шопаловић је рођен 09. јуна 1893. године у Мачкату, од оца Гвоздена и мајке Миленије. Био је војник и трговац.
Ратко као војник
Своју ратничку каријеру Ратко Шопаловић је почео као добравољац у Првом балканском рату. Био је војни коморник и водио рачуна о смештају и осталим потребштинама војске у Рашкој области. У Првом светском рату је учествовао као војник 1. чете 2. батаљона IV пешадијског пука. Већ након прве борбе на Крстацу одликован је Златном медаљом за храброст Милош Обилић. У борби код Чачка 1914. године Аустријанци су га заробили, али је успео да побегне. Наредне године у борби на Кукавици заробили су га и Бугари, али је и ту побегао и прикључио се својој јединици.
Ратко Шопаловић своју последњу борбу водио је на Кајмакчалану. У ноћи између 18. и 19. септембра 1916. године, борећи се са Бугарима, савезници су успели да их потисну даље линије фронта. Иако се наша војска надала даљем нападу, стигло је наређење да се напад прекине. Бугари су то искористили за појачање и наоружавање, те су ујутру кренули у силовит контранапад. Ратко је сво време успешно бацао бомбе на непријатеље. Међутим, у једном налету пушчано зрно га је ударали у образ, прошло кроз јагодицу и изашло на супротној страни главе. Другови су га одмах понели на носилима ка превијалишту, али их је стила граната и сву тројицу ранила.
Ратко је три дана провео у енглеској болници заједно са земљаком Миланом Каљевићем из Бранежаца. Наредног дана у болницу је дошао принц Ђорђе Карађорђевић да обиђе рањенике. По његовом наређењу, Ратко је пребачен у француску болницу на Зејтинлику. Након неколико дана, посећује га и престолонаследник Александар Карађорђевић који му као храбром војнику, нуди помоћ и бригу државе у будућности обзиром да је рањавањем потпуно изгубио вид. У октобру исте године, пребачен је у Француску на даље лечење. Ту се ненадано срео са оцем Гвозденом, који је као рањеник из Албаније пребачен у Француску на лечење. Након опоравка, Гвозден је са око 200 војника бродом је послат за Солун. Међутим, 05.10.1916. код Сардиније, немачка подморница је напала брод. Нико од војника брода овај напад није преживео.
Ратко као трговац
Током боравка у Француској, Ратко је био у Паризу, Марсеју, Бордоу, Лиону и Ници. Затим одлази у Тунис, Мароко и Алжир. Половином маја 1919. године, док је боравио у савезничком логору ратних инвалида у Алжиру, стигло му је писмо од престолонаследника да се врати у земљу како би испунио обећања дата Ратку у солунској болници. Након доласка сместио се у Дом инвалида на Врачару. Новембра 1921. Ратко је добио на управљање војну кантину у Панчеву. Посао је ревносно обављао, па је по заслузи у априлу 1923. добио бољу кантину у Сарајеву. Кантина је одлично пословала што му је обезбедило више него пристојан живот. Приходи су му омогућили да у свом родном селу сагради дворац налик на једну кућу коју је видео у Грчкој.
Ратко се три пута женио. Први пут са Милевом са којом је имао три сина, Љубишу, Милорада и Слободана. Са другом супругом Златом Рњаковић добио је сина Александра, а са трећом Милевом Васић сина Гвоздена.
Ратко је умро 07. маја 1969. године у Мачкату, где је и сахрањен.
