Златни бор (Pinus sylvestris Variegata Zlatiborica) је изузетно редак и спечифичан варијетет белог бора. Ендемска је врста на Златибору.
Корен златног бора је снажан, дубок и разгранат. Као такав омогућава стаблу да се чврсто веже за подлогу и издржи јаке планинске ветрове. Стабло је право, са кором која, како стари, постаје дебела, тамносива и дубоко испуцала. Код млађих стабала круна је у облику пирамиде, а код старијих бива заобљена. Лист су четине које расту у пару и имају изражену жуту, златну боју. Током пролећа и лета могу имати зеленкасту нијансу, док за време јесени и зиме добијају јарку, златно-жуту боју која је дрвету и дала име.
Златни бор је једнодомна биљка, односно мушки и женски цветови су на истом стаблу. Мушки цветови су у облику жутих реса, док су женски црвенкасте шишарице на врховима изданака. Опрашују се ветром. Плод је шишарка, дуга 5-10 cm. У почетку је зелена, а након две године сазрева и постаје сјајна, смеђе-сива. Унутар шишарке се налази семе са крилцем које омогућава ширење помоћу ветра.
Распрострањеност златног бора
Златни бор је под највишим степеном државне заштите као споменик природе и природна реткост. Свако оштећење и сеча су строго забрањени. У потпуно дивљем, природном окружењу на самом Златибору, број јединки се свео на само једно преостало стабло у селу Негбини.
Кроз историју сви примерци златног бора пронађени су искључиво на јужној страни масива Златибора, тачније на прелазу ка Муртеници и Новој Вароши.
1875. године, Јосиф Панчић је, са својим студентима, у селу Сеништа открио златни бор. Описао га је у свом дневнику, али га није пријавио у научним круговима, сматрајући га случајном мутацијом белог бора.
Ново стабло златног бор пронашао је инжењер Салих Омановић, у селу Негбина 1927. године. Била је то још једна природна мутација белог бора коју је он званично регистровао. Међутим, стабло је за кратко време угинуло, па се Омановић поново вратио у Негбину и 1937. и пронашао ново стабло златног бора. То последње оригинално стогодишње дивље стабло, пало је 1999. године под теретом снега и олује. Ипак, шумари успели да спасу живе гранчице са њега за калемљење.
Опстанак врсте
Златни бор, због своје генетике, не може да се размножава самостално и то је његова највећа биолошка мана. Да би биљка живела потребан јој је хлорофил. Жута боја четина је генетски поремећај, због којег дрво производи мање хлорофила него обичан бор. Одрасло дрво некако успева да преживи јер има велику површину да скупи енергију и произведе храну. Међутим, када семе никне, биљка са наслеђеном жутом бојом, нема довољно хлорофила да произведе храну, и угине већ у првим недељама живота, односно након што потроши залихе хране из семена.
Други разлог је само опрашивање. Опрашивање се врши ветром, што значи да полен са црног бора који је најзаступљенији, опрашује женске цветове златног бора. Гени црног бора су јачи, те се из семена најчешће рађају борови са зеленим четинама. Трећи разлог је спорији раст златног бора који у шуми остаје ускраћен за светлост која му је неопходна.
Једини начин да данас златни бор опстане је вештачко размножавање, калемљење које је 1994. започео Михајило Тошић. Млада, жива гранчица златног бора калеми се на младо стабло обичног црног бора. На тај начин се добија биљка чији је доњи део биљке (корен и део стабла) црни бор који преко снажног корена црпи воду и храну из земље, док је горњи део златни бор који захваљујући помоћи корена може да расте.
Вештачки размножене примерке, који носе генетски код првобитног бора из Негбине, засађени су испред зграде Туристичке организације Златибор, у дворишту Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини и испред Шумске управе Златибор.
