Стрпљиво сам чекао тог 1. маја 1979. године да радни народ прослави Празник рада. У посластичарници мога деде Рамадана тог дана је било пуно посла. Народ је за празник волео и да се почасти па су се наручивале баклаве турске и грчке без дискриминације, лимунада, урмашице, тулумбе и наравно сутлијаш.
Први мај без сладоледа на точење не би био ништа, чоколада и ванила у једној машини, а банана и јагода у другој, мали и велики корнет.
Када се прослава Првог маја преселила у кафану Рујно, моји родитељи су пошли ка Ужичкој болници, где сам се око пола једанаест родио ја, Самир, прво унуче златиборског посластичара Рамадана.
За први рођендан сам самостално отишао до хотела Палисад да се дивим „ланету“ за које сам веровао да је коњ.
Пар година касније сам схватио да је човек ништа без аута па сам покренуо татин ауто и имао и свој први удес (слетео сам у дренажни канал иза куће).
Онда сам добио ауто на педале и био сам атракција тадашње аутобуске станице, а садашњег Краљевог трг.
Имајући у виду да сам рођен Првог маја било је за очекивати да ћу почети и као млад да радим. Прво радно место сам имао у ПИКовој продавници, а колико сам био вредан радник говори податак да су ме једном приликом закључали у продавници.
Пре но што сам и кренуо у школу показао сам предузимљиви дух и трговао сам за почетак сувенирима. Како сам постајао старији наставио сам да се бавим трговином, продавао сам стрипове а на почетку средње школе сам почео да продајем књиге.
Књига је у петом разреду постала мој први друг а библиотека у Чајетини место где сам после куће и школе проводио највише времена.
Уписао сам Гимназију 1994. године, а четири године касније уписао сам правни факултет у Београду. Те године је и срушена наша посластичарница која се налазила на месту где је сада Вила Језеро.
У децембру 2003. године сам одужио дуг отаџбини службом у Нишу, Горњем Милановцу и Јакову. У време док сам био у Војсци објавио сам књигу Ловачки авиони Другог светског рата.
У марту 2005. године сам се оженио Мирелом девојком из града, а исте године сам стекао стручно звање правник на Правном факултету у Београду.
Наставио сам да се бавим продајом књига, сада на штанду између одмаралишта Планум и ресторана Рујно. После нешто мање од девет година, у априлу 2014. године сам завршио своју каријеру уличног продавца књига.
У међувремену сам похађао школу Веб новинарства, а затим и школу за видеоновинаре УНС-а.
Нешто касније у јануару 2015. године покрећем први златиборски онлајн медиј Златибор.тв. У протеклих шест година на порталу је објављено више од 6.500 текстова о свим сферама живота на Златибору – спорт, политика, туризам, друштво, култура и више од 1000 видео клипова.
У слободно време помажем у раду новинарске секције, као и роботичке секције ОШ Димитрије Туцовић на Златибору. Пре две године сам покренуо Музеј макета на Златибору који би могао да понесе титулу најмањег музеја да Енглези нису телефонску говорницу претворили у музеј у неком селу. А опробао сам се и на филму, играјући епизодну улогу у филму Иза затворених врата 2.
Живим на Златибору имам сина Тарика (15) и ћерку Лејлу (8).
