Слободан Симић, писац и сатиричар слави 40 година књижевног рада. Јубилеј је, недавно, прославио на Златибору где је промовисао своју нову књигу „Српски сој“ која је изашла у издању „Алме“ из Београда и Библиотеке Љубиша Р. Ђенић из Чајетине.
Славите 40 година од уласка у књижевност. Откуд тако младом човеку толико година?
– Кад се први пут негде запослиш, рачуна ти се радни стаж, a у књижевности се рачуна кад први пут негде нешто објавиш. Па, тако сам ја пре тачно 40 год први пут објавио афоризам и то у Новом Саду, где сам тада био на студијама медицине. Тада сам имао 22 године. И тако сам стигао до књижевног стажа од 40 година објављивања. Да смо у старој Југи, могао бих да добијем и књижевну пензију. Некад су, веровали или не, писци само од писања остваривали право на пензију. Данас не могу од тога ни да живе. А феномена ради, следећа година ми је 30 година драмског стажа, јер је толико прошло од моје прве изведене представе” Независна република Ужичка” Народног позоришта Ужице. Чајетинска публика има прилике да погледа моје комедије на Уличном ерском кабареу, ево већ 7 година за редом. Ове године су се сви лепо забавили са комедијом” Златиборски сусрет”, у режији Биљане Здраковић, са вашим сјајним чајетинским глумцима Јанком и Мирелом.
А како је све кренуло?
– Кренуло је сасвим случајно и уз неопходну дозу среће. Ја сам своје прве афоризме написао руком, на парчету папира, и послао у лист Омладиснке новине. Стицајем срећних околности, тих мојих неколико афоризама се свидело тадашњем уреднику и он их је објавио. Тачније, мој први објављени афоризам је био и афоризам недеље тог листа, а ускоро је постао и афоризам године. Гласио је: „Гладни у Етиопији спремају добротворни концерт за незапослене у Југославији“. То објављивање и својеврсно признање ме је осоколило да наставим и ја сам навалио да пишем и пишем.. Ето, после 40 година имам објављених нпр. 23 књиге, десет књига прича, десет књига афоризама и три збирке песама, од тога 14 ауторских и 9 компилација. У овом дугом периоду, поред осталих, успео да добијем чак три награде “Радоје Домановић” Удружења књижевника Србије, која је најзначајнија награда за сатиру. Баш у библиотеци на Златибору, 10.10. ове године, била је врло лепо посећена промоција моје нове књиге сатиричних прича “ Српски сој”.
За то време, свет се, бар у технолошком смислу, вртоглаво променио. Интернет је претрпан духовитим доскочицама, реакције на догађаје су страшно брзе. Колико је тешко остати релевантан и оригиналан у таквим условима.
– Заиста, хтели-нехтели, учествујемо у новој технолошкој и то дигиталној револуцији. Интернет је апсолутно фасцинантна појава која је потпуно променила многе аспекте нашег живота. Пре свега се промена односи на преплављеност информацијама, али и на доступност и презентацију писаних и литерарних садржаја. Истина, поред литерарних, сви смо такође преплављени разним и свакојаким писанијама, јер природа друштвених мрежа омогућава сваком члану да равноправно излаже своје садржаје, били они коментари, критике или покушаји писања литерарних формата. За писце, посебно кратких форми, друштвене мреже су постале заиста прави полигон за презентацију својих радова, а природа друштвених мрежа омогућава знатно већу рецепцију написаног и постављеног од било које књиге или часописа икада. Без обзира на неминовну и екстремну хиперпродукцију садржаја, мислим да се ипак јасно може уочити квалитативна разлика измедју нпр. талентованог афористичара и враголасте домаћице.
Немогуће је заобићи тему „Ерског хумора“. Шта га чини тако специфичним и виталним?
– Имам обичај да кажем, на тему ерског хумора, да то уствари није некакав безазлени лагани хумор него би се пре то могло окарактерисати као “ зезање”. А то “ зезање”
често има за тему некога или нешто, што треба исмејати . У суштини је ерски хумор врста подсмеха. Зато је у њему толико ироније и сарказма. Ере воле да зезају и да се зезају. Мораш, у нашем крају, бити спреман на шалу на свој рачун, али такође и брзомислећи да одмах одговориш на туђи рачун. Ерски хумор је, уствари, брзомислећа утакмица духовитих људи.
Прва прича у књизи „Српски сој“ се зове „Србија на психијатрији“. Као психијатар, да вам сутра Србија закуца на врата и затражи стручну помоћ, какву би јој терапију преписали?
– Па. кад би ми Србија дошла на дежурству, прво бих замолио дежурну сестру да јој из трпезарије донесе нешто да поједе. Нисмо свесни на ком је нивоу сиромаштво у овој нашој опљачканој земљи. Затим бих јој укључио инфузију, да се макар мало детоксикује од силних отрова који се конзумирају у храни, земљи, води и ваздуху. И на крају би добила терапију да се добро наспава, јер је очигледно да од непрекидних траума и стресова није стигла ни да трене. А психијатријски гледано, Србија није посебно душевно оболела. То би највероватније била дијагноза „Специфична структура личности, граничне интелигенције“. На жалост, за сопствену природу и ниску интелигенцију нема баш некаквог посебног лечења. Таква нам је судбина.
Не живите од сатире, па је излишно питати може ли се живи од ње. Можда је, за Вас, прикладније питање: „Може ли да се живи без сатире?“.
– У Србији одавно нема професионалних писаца, оних који могу да живе искључиво од писања. То нарочито важи за сатиричаре. Писање у Србији је на нивоу хобија, али сваки писац носи у себи тај порив за писањем, ту потребу да се изрази писаном формом. За сатиричаре то је сатирични начин. И заиста ми се чини да прави аутентични сатиричар не може без писања. Просто га вуче јача сила да реагује на разне аномалије и неправде и да кроз своју сатиру искаже своје критичко мишљење, упаковано у хумор и иронију. За ових 40 година писања сигуран сам да нисам имао ни једну “ паузу”, и сваке године сам објављивао на десетине па и стотине афоризама и прича. Јача сила.
Афоризам тј. сатира уопште и кад су горки морају у себи носити одређену дозу ведрине. Питање за вас, можда пре као лекара, како човек да сачува ту ведрину поред свега онога чему свакодневно сведочимо?
– Па, можда је та ведрина коју ти примећујеш у суштини способост да се преко афоризама и сатире насмејемо појавама и стварима које нас нервирају, љуте, брину, иритирају провоцирају. Тај неки тренутак кад се доживи смех и осмех на некој тешкој и непријатној теми, тог тренутка сво потенцијално ведрији него што смо пре тога били. А посебно тај ефекат смеха на страшне непријатне теме, када успемо да се насмејео ономе што нас плаши, провоцира или нервира. Насмејан човек престаје да се боји. Немогуће је смејати се кад си у бесу. Тако да изазивање смеха на непријатне теме растерује и страх и бес.
Ако се осврнемо на дела наших великих сатиричара, чини се да нико, са више љубави, није описивао и наше мане, па се намеће питање: Да ли је ико, овај народ, волео више и посвећеније од српских сатиричара?
Ово је симпатично гледиште у смислу љубави српских сатиричара према народу и на неки начин може бит и истинито. Чини ми се да су српски сатиричари увек били прави и добар пријатељ српског Народа и Државе. Само баш добар и искрен пријатељ ће вам рећи шта код вас није добро, где сте погрешили, шта вам лоше стоји, која вам је фризура неадекватна. Добар пријатељ ће вам скренути пажњу на све оно што треба да промените, за ваше добро. Тако и сатиричари, критикујући и повремено се шалећи са разним колективним, индивидуалним и друштвеним манама, у суштини су препуни љубави и разумевања за тај свој народ и његове грешке, уз несумњиву и искрену жељу да се те мане промене и грешке поправе, за колективно добро.
Бојан Савић
