Слободану Симићу
– Па, где си бре, школски, нема те нигде – бубњао је релативно познат глас са друге стране.
Ово „школски“ је прилично сужавало избор, па ми није требало много да погодим о коме се ради.
– Па, где си бре Перо? Откуд ти човече, нисмо се чули хиљаду година – обрадовах се школском другу из гимназијских дана. – Сигурно зове на окупљање старог друштва – помислих раздрагано.
– Знаш како је, посао, породица, са састанка на састанак, па конференције… стално сам ти у некој гужви. Пера је још на факултету био политички активан. Политика му је ишла боље од учења, па је брзо напредовао. Сад је секретар у неком министарству, бар сам тако чуо.
– Него, седим овде са неким друштвом, па се сетих да би ти могао да нам помогнеш – прелазио је Пера на ствар.
– Реци, ако шта могу да урадим, ту сам.
– Слушај, мали, од једног пријатеља, направио неке глупости. Добар је момак, само мало несташан. Потукао се, ударио момка бејзбол палицом по глави и сад мора на суђење. Посвађали се око неке девојке, мало попили и ето… Ма није он ништа ни крив, каже да су њега напали, али момак заглавио у болници, а овај наш већ на условној казни. Причали смо са судијом и тужиоцем да видимо шта можемо да урадимо. Мање – више је све договорено, само нам ти требаш.
– Шта ја могу да урадим, Перо? Знаш да сам ја лекар, а не адвокат.
– Ма, лако ћемо за адвоката, бар њих има. Проблем је што се малом се накупило ових условних казни, а већ носи наногицу, па више не може лако да се извуче. Него, школски, пошто си ти психијатар, могао би да му напишеш да није био при себи, да није био урачунљив или тако нешто. Ти већ знаш која дијагноза би лепо легла у његовом случају. Греота је да дечко иде у затвор. Из добре је куће, мајка ради код нас у влади, а отац му је познати бизнисмен, лафчина од човека. Видећеш кад га упознаш.
– Не знам, Перо, али не бих могао тако. Морам прво да попричам с момком, установим дијагнозу, да видим је ли стварно био неурачунљив. Бар ти знаш да сам се вазда држао прописа. Не смем да лажирам налазе. Куд ћу ако ме ухвате или мали опет некога истуче. Појешће ме савест.
– Ма, школски, само ти напиши шта треба и не сикирај се. После тога, никоме неће пасти на памет да ти прави проблеме. – није одустајао Пера. – Смириће се мали, сигурно. Чврсто је обећао, па ни то не трееба да те брине. Ти знаш мене! Ја умем да узвратим услугу, а ни његов отац ти ово неће заборавити – отварао је стари школски друг карте до краја. – Знаш и да ускоро следи избор за дирекора болнице, а ми мислимо да си ти идеалн кандидат за то место. Будеш ту две, три године, колико да ти стоји у биографији, па те после преместимо у Министарство здравља. Службени ауто, путовања, секретарице, леп је то живот – избацио је Пера свој последњи адут.
Да се не лажемо, ломио сам неколико секунди. Понуда је била примамљива, али…
– Не могу, школски, па убиј! Директор да будем, не умем. Нисам ауторитет ни рођеној деци, а камоли медицинским радницима. Они су ионако стално нервозни јер немају са чим да раде, болница нам се распада, а пара је све мање. Не могу ти ни у то министарство. Овде смо се скућили. Ко ће сад да се сели? Ти извини, али не могу!
Непријатна тишина са друге стране није звучала добро.
– Е, мој школски – огласио се напокон Пера прилично измењеним тоном. – Мислио сам да смо другари, а ти како хоћеш. Не знам ни куд те звах. Видим ја, друже стари, да си ти зрео за психијатрију.
Бојан Савић
