Вилина печурка, вилин клинчић, супача (Marasmius oreades) је јестива гљива из породице Marasmiaceae. Широко је распрострањена у Европи, Северној Америци и многим другим деловима света, где насељава травњаке, пашњаке, паркове и ливаде. Посебно је позната по томе што често расте у карактеристичним круговима, такозваним вилинским прстеновима (fairy rings), који су широм света инспирисали бројне легенде и народна веровања.
Изглед
Шешир вилинске печурке обично има пречник од 2 до 6 центиметара. Код младих примерака је конвексан, а касније се исправља и често добија благо испупчен центар. Боја варира од светлобеж и окер до жућкастосмеђе, у зависности од старости и влажности станишта.
Листићи су ретки, дебљи него код већине ситних ливадских гљива и беличасте до крем боје. Једна су од најважнијих особина за препознавање ове врсте.
Дршка је танка, жилава и еластична, висока од 3 до 8 центиметара. За разлику од многих других гљива, дршка се тешко ломи и може се савијати без пуцања.
Месо је танко, беличасто и пријатног мириса који подсећа на бадеме или свеже сено.
Станиште и распрострањеност
Вилина печурка расте превасходно на:ливадама, пашњацима, травњацима, парковима,
рубовима путева са травнатом подлогом.
За разлику од бројних шумских гљива, ова врста није везана за дрвеће већ се храни органским остацима у земљишту. Плодоноси од касног пролећа до јесени, а најчешће се појављује након кишног периода праћеног топлим временом.
Распрострањена је широм Европе, укључујући Србију, а забележена је и у Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и деловима Азије.
Вилински кругови
Најупечатљивија особина ове гљиве јесте формирање такозваних вилинских кругова. Подземни мицелијум расте равномерно у свим правцима од почетне тачке, стварајући круг који се из године у годину шири. Плодна тела избијају на ободу тог круга, формирајући прстен гљива који понекад може достићи неколико метара пречника.
У народним предањима овакви кругови су сматрани местима на којима играју виле или друга натприродна бића. Данас је познато да је реч о природној последици начина раста мицелијума.
Јестивост
Вилинска печурка се сматра добром јестивом гљивом. Најчешће се користе шешири, јер су дршке веома жилаве. Има пријатан, благо орашаст укус и често се додаје супама, сосовима, омлетима и јелима са месом.
Због способности сушења без губитка ароме, популарна је и као зачинска гљива. Осушени шешири задржавају мирис и након дугог периода складиштења.
Сличне и опасне врсте
Иако је Marasmius oreades релативно лако препознатљива искусним гљиварима, почетници треба да буду изузетно опрезни јер постоји неколико сличних врста.
Посебну опасност представљају поједине врсте из родова Clitocybe и Inocybe, од којих су неке отровне и могу изазвати тешка тровања. За разлику од вилинске печурке, ове врсте обично имају гушће листиће и другачију структуру дршке.
Занимљивости
Назив врсте oreades потиче од Ореада, нимфи из старогрчке митологије које су живеле у планинама и природи.
Вилински кругови које ова гљива формира могу опстати деценијама и постепено се ширити из године у годину.
Ова врста може преживети дуже сушне периоде и након поновног влажења наставити животни циклус.
Спада међу најчешће ливадске јестиве гљиве у Европи.
Таксономија
Царство: Fungi
Раздео: Basidiomycota
Класа: Agaricomycetes
Ред: Agaricales
Породица: Marasmiaceae
Род: Marasmius
Врста: Marasmius oreades
Врсту је научно описао енглески миколог Џејмс Болтон крајем 18. века, а данашњи назив добила је захваљујући раду шведског миколога Елијаса Магнуса Фриса.
Ако вас занима чудесни свет златиборских гљива, са неким од њих се можете упознати на овом месту: Гљиве Златибора.
