– Миодраг Мишо Гавриловић је још као студент закорачио у политику. Био је оснивач прве независне студентске организације, да би 1996. године организовао и повео највећи студентски протест у историји Србије. Мишо Гавриловић је по образовању правник, рођењем Ужичанин, а однедавно је потпреседник Демократске странке.
Од 2012. и пораза на изборима, ДС је прошла кроз изузетно тежак пут. Променили сте неколико председника, истакнути чланови су напустили странку, део је направио нове политичке покрете, други део је своје место нашао у владајућој коалицији…. У каквом је стању данас ДС и где је њено место на политичкој сцени Србији?
– Све набројано се десило, али нико није киднапован, пребијан и малтретиран. Никоме нису супругу или супружника отпустили с посла, нико није пребачен на ниже радно место, никоме није смањена плата, никоме није прећено, нису отимани послови, паљене куће, нико није приводио малолетне девојке, нити био у вези са организованим криминалом. Свако може да види све, ако хоће.
Демократска странка је променила неколико председника и потпредседника, свако место у руководству странке. Не само од 2012. године. Као што се јасно види да су се дешавале унутарстраначке промене, искрено се надам да се јасно види да је то урадило чланство Демократске странке. Покажите ми још једну странку у Србији где се јасно види да се моћ за изборе и промене у странци налази у чланству те странке? Да се чланство супротстави челним људима, да захтева, да тражи, да позива на одговорност, да тражи промене, да тражи да се испуне обећања?
Неки од актера и носиоци функција у странци нису могли да издржи такву врсту притиска, одговорности, па и оштрих напада и они су напуштали странку. Знате, и мотива је било разних. Није иста ствар кад су у своје време странку напустили Никола Милошевић и Коста Чавошки или сад када је након последњих републичких избора Гордана Чомић уговорила лични аранжман. Неко има принципе, а неко има своје личне амбиције.
Кроз живот Демократске странке виде се циклуси развоја странака и парламентаризма на овим просторима. Као најстарија странка у Србији (са традицијом преко 100 година) својом историјом показује да је чланство знало да сачува принципе и баш због тога Демократска странка је важна за политички живот српског друштва. Данас можда важнија него икад.
Ако се неко икада двоумио да се учлани у Демократску странку или је желео да се политички ангажује па се питао кад и како то да уради – данас је најбољи тренутак да се учланите у Демократску странку. Данас је чланство жељно борбе за демократију, жељно борбе за промене. Данас су бирачи жељни Демократске странке са интегритетом и бескомпромисним ставом према режиму. Ми ћемо вратити смисао животу у Србији.
Кад се осврнете иза себе, шта су највеће грешке ДС-а?
– После 30 година мог чланства у Демократској странци прво бих рекао да је Демократска странка једина имала иницијативу за мирним решењем конфликта у бившој Југославији, једина организовала мировну конференцију на којој су учествовале све парламентарне странке бивше Југославије и то на Илиџи 1991. године у августу. На несрећу главни актери су хтели рат.
Ако се на грешкама може учити, онда бих издвојио следеће: – након 5. октобра нисмо били одговорни према својим обећањима у вези са правном одговорношћу оних који су девастирали земљу, привреду и друштво. 1996. Србија је имала буџет мањи од буџета фудбалског клуба Барселона. Нико за такво стање није одговарао. Нико није одговарао за погрешну националну политику. Нико није одговарао за издају земље.
– Иако је коалиционим споразумом економија била додељена Млађану Динкићу и G17+ нисмо смели да допустимо такву неолибералну политику, као и њихов погубан утицај на приватизацију и монетарни систем.- на крају, издали смо наду која је створена тих година. Урадили смо много, али не и довољно. Наши потези до 2007. су били државотворни, касније је то било политичарење.
И као што сам више пута рекао, кажњени смо. Сурово. Али, не заборавите да смо ми били смењени гласачким листићима и да смо мирно и цивилизовано предали власт. Наша култура и однос према политици је потпуно супротан у односу на оно што данашњи криминални режим ради. То се ових дана види као на длану.
Опозиција никад није оволико расцепкана. Са друге стране имамо велику, добро организовану партију на власти. Како се изборити за промене у таквим условима? Из угла грађана, мислите ли да тако уситњене партије делују релевантно и способно, не само да смене власт, већ и да се сутрадан изборе са свим проблемима које држава и друштво дефинитивно имају?
– Како мислите никада није била овако расцепкана? Па 1999. је било преко 30 странака и покрета, па смо 2000. победили на изборима. Свако време има своје посебности и искушења. И нема неосвојивих тврђава, него лоших планова. За разлику од тадашњег режима, овај режим је принудни скуп уцењених без знања и звања.
Добро организованој партији не би требали криминалци да гепекују кандидате за одборнике (рецимо у Врбасу) не би им требали батинаши да пребијају, прете и малтретирају одборнике (на пример у Владимирцима), да отпуштају са посла чланове породица непоткупљивих опозиционара (у Крагујевцу), итд. То није политичка партија, они немају принципе, они се не баве друштвом и народом, они се баве само својим олигархијским новчаним интересима – зар не видите да је то организован криминал који има своју државу? То је крими серијал са глуматањем које преко свих медија врши силовање здраве памети.
Питање је да ли је народу јасно да смо сви таоци уцењених компромитујућих личности? Нама не треба натпросечно паметан и надарен супермен, нама требају нормални и поштени људи. Они који се нису посвађали са моралом.
А то Демократска странка данас има. Људе од знања и звања. Људе који нису мали ајнштани, али су велики домаћини, одговорни људи. То данас нуде опозиционе партије: нормалне људе, са дипломама које су зарађене знањем и трудом, људе који умеју да стварају, да раде, да се сагну кад треба и устану кад је важно. Наравно да знамо и како и с чим и с ким. Али прво морамо урадити једну важну ствар: Бескомпромисну правду над уништеном природом, потцењеним народом, опљачканом државом.
Били сте активни учесник борбе против Милошевића 90-их година, један од организатора студентских протеста 96/97 године, оснивач Отпора. Какве су разлике, а какве сличности тог времена и данашњице?
– Разлике су бројне. Међународна заједница није подржавала Милошевића, али данас и Вучић губи и кредибилитет и капацитет код међународне заједнице. Студентске организације су биле боље организоване, имали смо своје локалне радио и телевизијке станице. Опозиционе новине. Атмосфера и набој у јавности је био такав да се осећао на сваком кораку, као да се ваздух могао сећи ножем.
Земља је била у немаштини, посвађана са целим светом. Велики број младих је био активан. Није било ни прилике, ни примера да је неко прокоцкао поверење. Владало је неко убеђење да ће самом сменом Милошевића све бити боље. Опипљиво и знатно. Скоро догматски, религијски се веровало у начела, принципе, демократију и прокламоване вредности модерног западног друштва. То је носило масу, народ, појединце, па и мене.
Данас је ствар тежа. Људи нису у трансу, нити верују априори било коме. Толико смо пута били преварени да се данас просечан становник Србије научио да не верује. Теже је задобити поверење. Кључ успеха за наше друштво је да не схватамо фатално ствари око нас: изборе, утакмице, свадбе, тв наступе, запослење… Када би било мање адреналина, лакше би сагледали суштину. Лакше би донели боље одлуке, квалитетније. Не би дошли у ситуацију да цело друштво зависи од једне особе.
Зато је веома важно да схватимо да тек сада наше друштво сазрева. Тек сада се затвара тај процес суштинске промене система. Знали смо да мењање система није ни мало лако, сад видимо и зашто. Остаци старих утицајних служби, наслеђена криминогена средина још од времена Милошевића, страховите манипулације медијима, личне амбиције, уцене, слаб парламентарни систем… доста тога.
Али ето. Ту смо где смо. Сада се напокон све зна. Сада нема тог џака у који ће се сакрити мачка пред изборе. Зато сам уверен да ће наредне промене бити кључне, битне и за нас као друштво системске. Ова генерација политичара нема харизму као лидери 90-их, али је доказала да има стрпљење, упорност и веру у промене. То је данас квалитативна разлика у односу на 90-те.
Некако се, у опозиционом јавном мњењу наметнула идеја да је једино важно променити власт, а не видимо конкретан програм. Шта је програм ДС-а са којим данас излази пред грађане?
– Демократска странка је увек имала актуелне и квалитетне политичке програме, па и данас. И ја позивам грађане да погледају и прочитају програм Демократске странке на нашој интернет страници. Мало је простора да се у одговору на једно питање наведе све. Ако погледате програм видећете да је обиман, а по областима које смо издвојили види се шта сматрамо важним. Међутим, ми смо се као друштво вратили неколило корака назад у односу на 2012. годину.
Да би се уопште могао реализовати програм било које партије, морају се претходно урадити следеће ствари:- Комплетан попис свих дуговања која су направљена у последњих 9 година (и јавних и тајних). На пример: до 2012. године Србија је имала 34 зајма. Данас има 211!!!
– Спровођење процеса правне одговорности (кривичне, привредне и имовинске) за сва лица која су својим одлукама и поступцима допринели корупцији, отимачини, нарушавању функционисања тржишта, лоше управљање буџетима и пребацивање народних пара на одређене рачуне ради енормног богаћења припадника режима.
– Провера свих концесија и продаје националних ресурса, воде, руда и земље.
– Посебна обрада свих набавки у целокупном здравственом систему, провера свих поступака, процедура и управљање системом и статистиком у току периода пандемије изазване вирусом SARS COV2.
– Утврђивање шта је то држава испреговарала у вези са КиМ? Шта је потписала, обећала, шта је дала… Да установимо колико нас је овај режим унизио и колико бесповратно уназадио, а шта се може временом санирати.
– Истражити и процесуирати све везе са криминалом, са мафијом и хулиганима. Ми само наслућујемо невероватне размере криминализовања државе и друштва, а за било какав опоравак неопходно је да се сви државни органи и цела структура очисти од криминала.
Рођени сте у Ужицу, у њему сте одрастали и школовали се. Како вам оно изгледа данас и какав је ваш однос према њему?
– Ужички дух је заиста посебан. Начин размишљања, менталитет, стил живота – све је аутохтоно. Да ли има разлике Ужице пре 30 година и сад – има разлике. Тада је у Ужицу био видљив градски дух, модеран поглед на свет, сјајне идеје, добра атмосфера, владао је оптимизам.
Данас је то постао град са паланачким менталитетом. И то није случај само са Ужицем. Велики број унутрашњих миграција, одлазак Ужичана негде даље, у Београд или иностранство, досељавање из разних средина у разне градове искоришћено је за успостављање система пуког послушништва без система вредности и перспективе. Утеривање страха и аргумента силе у све грађане Србије дао је резултате и у Ужицу. Осећа се тескоба и нелагода. То није Ужице и то није земља у којој је стасавала моја генерација.
У Ужицу живи моја мајка, мој брат са породицом. Моја сестра и сестричине, моја фамилија. Наравно да волим да дођем у Ужице. Моје детињство и школски дани су били пуни разних догађаја које сада препричавам својим синовима. Ту сам постао оно што сада јесам.
Један део живота сте провели у Чајетини. Каква су ваша сећања на тај период?
– То је било време од моје 8-ме до 12-те године. Време када сам научио да скијам, када сам се као дечак такмичио у велеслалому и први пут се, док сам носио скије на рамену, попео уз Змајевац. Професор Раденко Весовић нам је предавао француски, учитељица Вишња била разредна. Први пут сам у Чајетини засвирао хармонику. Чинило ми се да је цео свет био наш: од Бранешког поља, преко врха на Градини до Торника и Стопића пећине.
Био сам у одељењу и са нашим херојем, прерано и трагично настрадалим пилотом, Гораном Савићем. Човеком који је имао тако бритки ум. Сећам се и дан данас нашег дружења и вежбања математике заједно са Оливером Новаковићем. Чајетина је омогућавала да се човек здраво развија.
Зато сам и одлучио да се поново бавим политиком. Желим здраву средину са правим вредностима за одрастање деце. Толико им дугујем.
Бојан Савић
