Марија Вуловић је професорка књижевности и песникиња из Чајетине. После дуге паузе, вратила се поезији и, за кратко време, привукла пажњу књижевне јавности. Разговарали смо с њом о различитим темама, а највише о оној која је одредила и обележила њен животни пут, самој књижевности.
Од средњошколских дана, током којих сте важили за велики песнички таленат, до данас је прошло много времена. Дуго нисте ништа објављивали, а онда сте се некако одједном појавили пред публиком као зрео и изграђен песник. Шта се дешавало у међувремену и како је ваша поезија сазревала?
– У међувремену је прошло најмање четврт века. Остарило се. Неке болести су постале хроничне. Неки најважнији људи су отишли; неки други, важни, дошли су. Неки су, хвала Богу, остали. Као Ноје, преживели су потоп, и никад нису одустали од мене. Памтили су моје гимназијске и студентске песме и упорно ме враћали поезији. Ја сам, у том међувремену, сахранила и родитеље и један важан део себе, и то бољи од овог који је преживео. Одгајала сам децу. Читала сам, увек, колико сам стизала. Спорадично сам писала, не да бих некад нешто објавила, не да бих (п)остала песник, него зато што ме је нешто, ђаво неки, шта ли, враћао, увек изнова, поезији…
Моја другарица Милена Божовић Манић, новинарка, прочитала је песму коју сам написала пре двадесет пет година уреднику Књижевних новина, песнику Братиславу Милановићу. Кад ме сутрадан позвао и рекао да му пошаљем још песама, била сам затечена и збуњена. У првом наредном броју објављено је 5-6 песама, чиме се остварио мој давни гимназијски сан: да ми песме буду штампане у ,,Књижевним новинама“ или ,,Књижевној речи“. Уследили су и други књижевни часописи, важни: ,,Шраф“, ,,Књижевне вертикале“, ,,Кирка“, ,,Међај“, ,,Балкански књижевни гласник“…
Захваљујући Маји Искјердо, универзитетској професорки, супрузи преминулог великог сликара Милоша Шобајића, неки изузетни људи су прочитали ово што пишем. Тања Петровић Миљковић је на својој страници ,,Филозофски огледи“ објавила песму ,,Оглас“ која је наишла на невероватно добар читалачки пријем. Песму су цитирали, делили, људи су се јављали из свих крајева света да питају где се може набавити збирка… Мени је другарица из Америке, не знајући да сам ја аутор, јер за њу сам још увек Јовановић, послала моју песму као ,,нешто моћно, нешто што грми, лудило, нешто што морам да прочитам“!
Велика глумица Вјера Мујовић је, казујући ову песму, отворила неке нове капије, уследили су позиви за литерарна дружења, а организовано је и књижевно вече у Српском књижевном гласнику. Најзаслужнија за све то је, наравно, моја Милена, која никад није одустала од тога да из мене извуче песника. Е сад, колико сам ја зрео песник, или нисам, ја то не знам, али кад ми је професор Михајло Пантић рекао да знам писати, и то добро, ја сам се суочила и са собом, и са поезијом, сопственом, и вратила се, коначно и сасвим, и њој и себи. Продисала сам и прописала.
У својим песмама се дотичете јако интимних тема, пишете о људима и догађајима који су, на неки начин обележили ваш живот… Да ли је ваша поезија нека врста личне исповести пред читаоцима?
– Да будем сасвим искрена, ја не размишљам, док пишем, о томе шта ће рећи/мислити неки потенцијални читаоци. Пишем оно што осећам, што тражи да буде уобличено у речи, што урла из мене, што ми кљује у слепоочницу док перем судове или ме стеже за грло док слушам свакодневне, често баналне, приче неких људи са којима, стицајем околности, делим један део простора и времена. Пишем оно што волим, пишем оно што сам волела, и пишем оно што ме боли. Биће да је
Буковски био у праву кад је рекао да ,,свака тишина на крају добије свој врисак!“
Ваше песме читају ваши пријатељи, комшије, ваша деца… Колико је тешко оголити себе на тај начин пред својим најближим?
– Једном приликом, док смо разговарале о мојим песмама, Тања Ступар Трифуновић је цитирала Ханифа Хурејшија: ,,Нема добре књижевности док се не наљути читава породица!“
Вероватно да у томе има истине. Писати значи оголити себе пред собом, а то је најважније, и најтеже. Ја поезију не видим као чин огољавања пред светом, него као чин спознаје и лустрације. Можда неко не подноси моје кринове и моје громобране, као што ја не волим нечије (ничије) мушкатле. Киш је рекао да је писање свети чин, вокација, мутација гена, свашта ту има…
Добре песме ваљда и настају као својеврсна откровења једне огромне несавршености света. Писати се и не може другачије. Ту нема сакривања, бежања, прећуткивања. То је као и исповедање, свети чин. Знате, А. Терзић је рекао: ,,Ја не пишем, него рендам своје срце на папир“. Биће да је то нужност.
Одрастали сте у прилично суровим временима. Пишете о изгубљеним илузијама, протраћеним идеалима и надама, фрустрацијама које су природна последица свега чему сте сведочили. На крају, кад саберете своје искуство, на шта се своди људски живот, на прихватање реалности или на вечиту тежњу да се она поправи?
– Није било нимало лако одрастати у оном времену у којем смо ми одрастали. Али, то и такво време је обликовало у младим људима свест о побуни, о нужности да се суочавамо и разобличавамо наметнуту стварност. Ми смо протествовали, псовали, читали, слушали добру музику… Нама су у младости биле затворене границе, а и да нису, није било новца да бисмо путовали по свету. Зато смо ми тај свет откривали на улици, у књигама, једни у другима, у људима од којих се итекако могло научити…
Зато мирење са стварношћу ни данас не може и не треба да буде опција. Ако су око нас дебели, горди и празноглави (да цитирам саму себе) то никако не значи да треба да одустанемо од потраге за оним безбрижним, лаким и нежним (да цитирам Црњанског).
Речи, сложене на прави начин, стварају узбудљиве реченице и стихове, њима је могуће описати наше најдубље трауме и страхове, оне могу пробудити најплеменитија осећања, обасјати човека добротом и љубављу… На крају свега, постоји ли ли реч за коју се можемо везати јер верујемо да ће нас она одржати?
– ,,На почетку беше РЕЧ. И РЕЧ беше у Бога“… Лексема РЕЧ је кључна у мом лексичком систему; РЕЧ зна да заболи, сасече, да уједе, опече, да пољуља, али и да подигне, охрабри, преобрази… Чак и у ћутању ова лексема носи огромно значење. Бранко Миљковић, мени најдражи песник, овако каже: ,,Они који имају свет/нека мисле шта ће са њим/ми имамо само речи/и дивно смо се снашли у тој
немаштини.“
Књижевност је увек била саставни део вашег живота. Неке од писаца који су обликовали вашу поетику помињете у песмама. Можете ли да нам препоручите, ево, нпр. пет класичних и пет савремених дела које бисмо морали да прочитамо?
– Vita scine literis mors! Ову сентенцу, коју приписују Сенеки, открила сам у другом разреду гимназије и ја заиста сматрам да је живот без књижевности мртав. Не умем да замислим да неко ко себе сматра мислећим бићем расте, сазрева и стари без књига. Оне су насушна духовна потреба. Читам одувек, и не читам мало, али ми је жао, и то много, што нисам и не читам још више, и то знатно више.
Од наших савременика, а кад кажем наших – мислим на све оне који пишу на неком од језика оне земље у којој сам рођена, и које читам без превода, сматрам да су заиста велики писци Миљенко Јерговић, Горан Петровић, Михајло Пантић, Јелена Ленголд, Милена Марковић…
Што се тиче класика, јако је тешко да издвојим пет, десет или петнаест најбољих, најдражих или најважнијих. На мене је можда најснажније деловао Булгаков, јер кад би ми неко рекао да морам на пусто острво и да могу да понесем само једну књигу, мислим да бих се на крају одлучила за ,,Мајстора и Маргариту“.
Затим, наравно, Достојевски – ,,Браћа Карамозови“ су врх светске књижевности, врх изнад свих врхова, штиво моћно, луцидно, невероватно! ,,Понижени и увређени“, засигурно… И Кафка је неко без кога не умем да уобличим тај списак. Његов ,,Преображај“ је једна од најмоћнијих прича које су икад написане. Као што рече један мој пријатељ, песник Љубодраг Стојановић, ,,треба да будеш Кафка како би жохару поклонио вечност!“ Затим, Дино Буцати који је заиста мајстор приповедач – прочитате ли ,,Татарску пустињу“ гледаћете на свет из једне сасвим другачије перспективе. Његова ,,Продавница тајни“ такође… Пекић је невероватан! Овисна сам од онога што је написао, враћам му се, увек изнова… Мешин ,,Дервиш“ је више од књиге: то је живот, цео, и човек, цео, са свим својим страховима, заблудама, очајима…
Мој најстраснији младалачки занос, један од оних који ме није напустио и који стари заједно са мном – то је Бранко Миљковић, мени најдражи песник. И Црњански, кога смо сви, генерацијски, напросто обожавали. Наравно, Андрић и Киш су алфа и омега српске књижевности 20. века.
Имате три ћерке. Најстарија открива књижевност, млађе уче да читају. Постоје ли нека дела која би морала да буду саставни део детињства?
– Моја деца расту окружена књигама. Књиге се читају, купују, чувају, позајмљују… Књиге су највредније ствари у нашој кући. Оне су свуда: на полицама, на столовима, у кутијама… Ја читам где стигнем: у парку, док се оне играју, у аутобусу, у чекаоници код зубара… Сајму књига се радујемо два месеца унапред.
Одрастају на митологији, пре свега грчкој, која им се невероватно допала. Сара и Сања, са непуних осам година, знају о грчким боговима и херојима онолико колико сам ја знала у првом разреду гимназије. Мислим да је управо митологија драгоцено штиво које деци може приближити књижевност и уметност уопште. Моје детињство обележиле су, то одлично памтим, следеће књиге: ,,Бела Грива“, ,,Мали пират“, ,,Кроз пустињу и прашуму“, ,,Мали Принц“ и једна дивна, велика књига, раскошно илустрована, у којој су сабране најлепше бајке света. Ту књигу, коју ми је пре 43 године поклонила сестра моје бабе, данас читају моја деца, и ја им читам, увек изнова…
Мени је у детињству деда читао, и то много. Библиотека је била моје првооткривено светилиште. Сва друга су дошла касније. Вања је тинејџерка, она је у годинама кад се ауторитети поричу, а родитељски избори процењују и, често, потцењују. Надам се само да је,одрастајући, схватила смисао оне реченице коју сам понављала као мантру кад год би се за то указала прилика: ,,Само ће дете које чита постати човек који мисли!“ Волела бих да сам је, макар мало, заразила својим књигољубљем у овом врему самољубља, лајкоучова, малих и великих екрана, инстант информација, самозване елите – полуписмене, нажалост… Књижевност је драгоцена. Она је одбрана од бесмисла. Књиге су духовна заштита и заклон. Неопходан.
Једна од ваших песама је посвећена Чајетини. О чему мислите када мислите о том месту?
– Рођена сам у Чајетини, одрасла овде, живим овде готово пола века. Ја сам овде домородац. Овде, као и у свакој вароши, живе и овакви и онакви људи. Ово јесте паланка, и људи врло често дају себи право да се баве туђим животима. Међутим, овде живе и они дивни, топли, даровити, само су, баш зато што су такви какви јесу, тиши од оних првих, ненаметљиви, своји, па се некако мање виде и слабије чују.
Мене ужасно нервира чињеница да они који су у Чајетину дошли из неких врло сличних вароши дају себи за право да о Чајетини и Чајетинцима говоре ружно. Као неко ко се овде родио, ,,залајао и пролајао, проговорио, отишао са мишљу да је заувек, и вратио се, подвијена репа“ (написах тако, у песми ,,Самозваним странцима“), одговорно тврдим да је, као што рекох, ,,малограђанштина ствар срца“, и да није до места; до људи је, дефинитивно.
Прочитах, скоро, једну врло мудру мисао: ,,Само особа која не весла има времена да љуља чамац.“ Има овде таквих, и није их мало, али није у њима поента. Поента је у прегаоцима, у веслачима – они ће извући чамац из муља.
Бојан Савић
Неке од песама Марије Вуловић можете прочитати на овом линку: Песме Марије Вуловић
