Марија Вуловић је професорка књижевности из Чајетине. Поезију пише од школских дана. Као гимназијалка је више пута награђивана и важила је за једног од најталентованијих песника своје генерације. После дуже паузе, вратила се поезији и за кратко време привукла пажњу књижевне јавности.
Ово су неке од њених песама. Уживајте!
Чајетини Одовуд брег, одонуд брег. Далеко су Сунце, Александрија и Ubs Aeterna Од ове самозване вароши Што је успављују песници и пчелари И самоуки сликари што теревенче по облацима. Нема реке коју би морао прећи! Нема бабе Јаге да ти помрси конце Нити паунице да украде златну јабуку Врх узглавља путника намерника! Усниш ли овде, путниче, Успаваће те мирис смиља, мајчине душице и јаглике. Успаваће те дах Вијогора И ветар с Градине, зелен као око бора, Као коса јеле чаробнице, зимзелене лепотице, Заљубљене у очи хајдучког харамбаше, Побратима рујанског сердара, Из чијег гроба никоше кантарион и коприва, Да те залече, још нерођеног, Па да се вратиш, другачији и бољи, Пркоснији, У инат свим бесмислима, Заогрнут џемпером који ти исплетоше Златиборске Пенелопе, ружопрсте чобанице, Што ти умесише погачуб и напојише те, ожеднелог, студеном водом и шљивовом ракијом. Чајиле су се овде катранџије, Оставиле нам име, Да и ми чајимо, Да те чекамо, путниче, да те пратимо, с чанком кајмака и чутуром ракије, за срећна пута, да одеш да би нам се вратио.
Одлазак (Мом оцу, уместо свеће и цигарете) На данашњи дан мој отац се преселио Не знам да ли га је смрт затекла будног Али знам његове несанице оставио ми их је у наслеђе И то ми даје право да верујем да су се гледали у очи Болело га је много кидало га ломило га Сломило га смиловао се Свети Пантелија И рекао му дођи Милане душа је прхнула Кроз отворен прозор август се давио у хлорофилу Плима сећања подигла се од језика до очне јабучице Свет је постао лакши за један несређен живот А ја сам постала сироче Соба је мирисала на морфијум јод и жутило Болничарка је махала чаршафима као крилима Ја сам била далеко али све сам то видела И помислила хвала Богу плачем плачем плачем *** Млаз крви испод коже то није вода То је он живи у мојим венама И љубим га у очима своје најмлађе кћери За све оно што га се не наљубљах за живота
Након свих ових година Ако бих те пуким случајем поново срела На некој раскрсници попут оне испред Народног позоришта Овог пута те не бих пустила да одеш онако кукавички Као што сам то учинила некад а да ми не кажеш Лажу ли народни певачи кад кажу да нема тежег окова Од сузе остављене девојке хајде признај Је ли те болела моја суза је ли те за срце ујела Јесам ли те довољно проклињала псовала мрзела Јеси ли несрећан јеси ли се пропио сетиш ли ме се Јеси ли видео Париз заноћио у Москви смуцао се По музејима јеси ли прочитао Пруста Волела сам те будало онако како се само и може волети Кад имаш осамнаест све остало су псеудољубави Знаш ли ти шта значи убити срце једро младо здраво срце Из кога шикља крв врела крв опасна крв млада крв луда Знаш ли шта значи пљунути на снове девојачке Обесмислити лет млађаних крила одсећи им врхове Пољуљати чардаке урушеног самопоуздања Које сам годинама тако мукотрпно градила Кукавице како сам те бескрајно и луцидно волела У ноћима као што је ова како сам те дозивала Како сам те намерно заборављала по туђим загрљајима По читаоницама и студентским домовима По градском превозу јефтиним летовалиштима По факултетима по амфитеатрима по суморним варошима И још суморнијим градовима по улицама и трговима По порођајним салама болничким собама По обдаништима и школама по венчањима и сахранама Била сам месечар и ловац и пас и вучица и овца Желела сам да ми се вратиш онако наивна и својеглава Сањива и интровертна слаба каква јесам Сад бих те само гледала у очи и питала те без устезања Јесам ли те икад заболела јесам ли те проклела Или ти је након свих ових година све то свеједно
О револуцији, малограђанштини и још понечему Рекли су ми да револуција једе своју децу То је нужност спознала сам неминовност Негде између Теразија и Трга републике Једног новембра ратног Усред најлепше руље коју су богохулно Називали хулиганима и страним плаћеницима А ми смо били студенти лепи млади и талентовани Носили смо жаруље у грудима и сањали сврховитост Сопственог бивствовања на брдовитом Балкану Не нису то године које су појели скакавци То су године борбе године опирања године живота Зубима смо чупали малограђанске мушкатле И садили заборављене кринове по громобранима А онда је жрвањ што све меље тражио младо месо Минотаур је вижљасто говедо у односу на Паланку Лавиринт смешна Дедалава креатура за ово у чему смо се обрели јер паланка паланка је курва Како та превртљивка једе оне који јој се врате Како коље черечи касапи комада вади очи Како су гладни и јадни паланчани злобом острашћени Нема везе одакле су дошли малограђанштина је ствар срца А велики је апетит маловарошана са каквом страшћу они жваћу Кидају месо глођу кости цокћу зубима облизују се и вазда су гладни Обузети непристајањем својевољно неприхваћених и властитом Ништавношћу индоктринирани да тргују речима Коцкаће се туђом душом не би ли властиту пронашли Дали су себи за право да констатују како превише жалим Сопствену мајку како предуго носим црнину И пречесто одлазим на гробље усудила сам се Да не говорим о свом болу а то није романтично Није слатко не идем на забаве синдикалних подружница Уместо амајлије чувам свету дистанцу ћутање је Мој противотров за радозналост и кукавичлук ампутираних Духова мишја срца лавље канџе и лисичја притворност Среброљубива паланка дрхти над ситнином у џепу И уредно залива мушкатле треба једноставно рећи Одјеби и с преданошћу стараца светих исихаиста Посветити се заборављеним криновима на громобранима
Увек сам сматрао да је проза боље увије наш живот у тепих и спакује га на таван од поезије. Стигоше деманти. Преко Тањиног профила стигох до ових редова и пронађох се у пресељењу мог имењака. Где може да се набави књига Маријe Вуловић?