– Одлазак пешке од Чајетине у манастир Дубрава је стара идеја, једном покушана, али из објективних разлога прекинута после неке две трећине пута. Пешачење мора бити ноћно јер је план да стигнемо на литургију која, по нашим информацијама, почиње у 8 ујутру. Ноћ је уочи Свете Петке, мало смо одспавали, проверавамо да ли смо све спаковали, добро расположење је ту, па закључујемо да су се стекли неопходни услови за полазак.
Овај пут, са пешачењем не крећемо из Чајетине већ са “Крста”, на скретању са магистрале, код ресторана Стари Влах или како се већ сада зове. То нам скраћује пут за неких десетак досадних и небезбедних километара које бисмо прешли идући поред саме магистрале.
Дакле, из аута излазимо на Крсту, мало је пре поноћи, и ту нас чека златиборско небо. Немамо професионалне фотоапарате, телефони не могу да ухвате величанствену лепоту коју видимо, али можда је тако боље. Штета је икако, па и фотографијом, скрнавити такав призор. Све звезде људима познатог свемира су изнад вас, на дохват руке. Да се мало разумемо у астрономију вероватно бисмо могли да препознамо сва сазвежђа.
Пут нас води ка Рибничком језеру, са кога се подиже магла па се оно готово и не види. Призор је мало сабласан, али пошто сам заљубљен у њега и тако ми изгледа лепо. Први одмор правимо код скретања за Торник. Спремили смо сендвиче, ред је да их поједемо и мало проћаскамо.
Пошто смо успешно обновили енергију, крећемо са спуштањем кроз Рибницу. Понеко светло у околним кућама још увек гори. После силажења, обично следи успон, овај пут путем ободом Торника. Узбрдица нас вуче да појачамо темпо. Успон је прилично дуг, али ентузијазам нам не мањка, гас смо појачали до даске, па га савладавамо без великих проблема. Ноћ је, па нема уживања у погледу на околину, борови око нас су високи, тамни и ћутљиви, па смо сконцентрисани једно на друго, што уопште није лоше. Када смо успон оставили иза себе, време је да се опет одморимо. Драга, на непознатом терену, у мраку, са десне стране види згодно место на које бисмо могли да седнемо.
“Куд ћеш то?”, збуњено питам.
“Да одморим мало. Видиш да имају неке клупице!”,
“Али драга, то је гробље”, одговарам је ја од намере да баш ту узмемо предах.
Пошто смо усвојили мој предлог да гробље није баш пригодно место за одмор, налазимо неке стене поред пута на које можемо да спустимо задњице. Ту почињу први проблеми. Знојави смо, вече јесте топло за то доба година, али је крај октобра, на врху смо планине, па од дужег одмарања нема ништа. Тих пар минута користимо да протегнемо ноге, данемо душом и враћамо се на стазу. Успут нас поздрављају јабланички пси. Нисмо сигурни да ли нас вребају негде у мраку, али храбро настављамо даље кроз ноћ.
У једном моменту, асфалтни пут прелази у макадам, па почињемо да сазнајемо зашто планинари истичу важност квалитетне обуће. Ми је немамо, обули смо лагане патике, па плаћамо данак неискуству. Табани су већ осетљиви после пар сати хода, а камење на путу почиње да боде кроз танке ђонове. Мало нам лакне кад схватимо да имамо још само петнаестак километара по таквом терену и да је таксиста обећао да ће доћи по нас ако посустанемо.
Раскрсница која раздваја путеве за манастире Дубрава и Увац је место за нови предах. Бол у ногама покушава да нас наговори да скренемо ка ближем, али челична воља коју смо спаковали са собом инсистира на испуњењу зацртаног циља. Небо је и даље посуто звездама, пијемо кафу, дивимо се призору изнад нас, покушавамо да препознамо сазвежђа.
Нажалост, хладноћа нема много обзира према нашим естетским потребама, па нас диже на ноге и шаље даље. Испоставиће се да нас врло брзо на њему чекају грчеви у ногама. Испоставиће се и да су они врло верни пратиоци и да ће бити уз нас све до краја пута. Од тог момента, путовање прилично личи на бауљање по мраку. Сваки корак је болан, кратке паузе више служе да проговоримо коју него да одморимо, али ко је видео авантуру без жртве. Стога, гурамо даље.
Негде пред зору, схватамо да је око нас глува ноћ. Не чује се апсолутно ништа. Птице су ућутале, а чак ни ветра нема. Окружује нас само тишина и лепо је осетити тај мир.
На једној ливади нас дочекују краве. Јасно је да су ту преноћиле, удубљујемо се у расправу да ли је то хумано или не и закључујемо да је место идеално за дочек зоре. Дотична стиже полако, прво се појавуљје светлост на Златару, а онда се Сунце лењо диже и доноси бар мало топлоте у наша промрзла тела.
Силазимо даље ка Дубрави, дубоко доле Увац шушти, камење боде, грчеви грче, али за одустајање је одавно касно. Корак по корак, грч по грч, све смо ближи нашем циљу.
Долазак на манастирско имање и запаљену цигарету прекида отац Данило који излази из своје кућице да би отишао на службу. Кратак разговор са њим и постајемо свесни да нам је ужасно хладно. Сунце, због рељефа, овде стиже касније. План да се пресвучемо и прописно обучени уђемо у манастир захтева промене. Преко тренерки навлачимо фармерке и сукњу. Панталоне су прилично уске, тренерка дебела, али то неким чудом не представља проблем. Изгледа да смо се на зими мало скупили.
Испоставља се да смо стигли прилично рано, да литургија почиње сат касније него што смо мислили, да се током ноћи померио сат и да се морамо мрзнути још мало. Смејемо се својој глупости док полако прилазимо манастиру. Ноге ужасно боле, једва корачамо, али Дубрава је ту, а душа на свом месту.
