Авантура

Наш други оријентиринг (блаћење код Ниша)

Planinarski-orjentiring

После прве трке у планинарској оријентацији мора уследити и друга на којој ћемо потврдити да смо савладали градиво, а глупо је и да другаре из клуба оставимо без значајног доприноса који, као екипа, пружамо својим учешћем.

Дакле, тим наступа у познатом саставу: Деветогодишњак, жена која има проблема са коленом и оријентацијом у простору (муче је лево и десно) и средовечни мушкарац који има проблема са килажом, а и ноге га мало боле.

Овај пут, трка се одржава у близини Ниша, тачније Каменички вис, још тачније туристички комплекс Церјанска пећина. Пут протекао у најбољем реду, стигли смо на време, имамо луфта да осмотримо околину. Висока и мокра трава не изгледа баш обећавајуће, али другари нас теше и кажу да сигурно постоји утабана стаза кроз њу.

Ајмо!

Трка креће, ми смо опет у рекреативној категорији у којој, због техничких разлога, учествују и неки искуснији такмичари. Пошто су кренули пре нас, ми искусно гледамо у ком правцу они крећу, па идемо истим путем.

Пут нас нормално води узбрдо, а висока и мокра трава постаје безазлена препрека кад стигнемо до блата које је свуда дуж стазе. Оно се, ем лепи за обућу, ем се клиза, па је успон далеко тежи. Дакле, корак напред, оклиз назад и тако навише. Потрагу за контролном тачком олакшава то што је шума пуна других такмичара, па знамо да смо на правом путу. Тако и стижемо до прве. Рутински је оверавамо, па рутински схватамо да не спада међу оне које треба да нађемо. Загледамо се у карту и ону праву налазимо у непосредној близини. Чим се упише прва тачка, све изгледа лакше.

Ајмо даље!

Пут нас води поред неког потока, карта каже да треба да га пређемо, само не знамо где тачно. То нас не спречава да га прескочимо. Улога средовечног мушкарца и оца породице овде долази до потпуног изражаја јер је висок, леп, згодан и, пре свега, кракат, па кратконогим члановима тима може да помогне при форсирању водене препреке.

Пошто смо прешли на другу страну, почињемо да бауљамо по шуми тражећи тачку, стазу или било какав излаз из ње. Успут срећемо људе који трагају за истим циљем, али сви смо погубљени, контролне тачке нема, па нема. Успевамо да пронађемо означену планинарску стазу, логика нас води њом, следимо је све до места где нестаје. Испред нас је сломљено дрво, иза њега пута нема, али ту су неки момци који изгледају искусније, па се тешимо да се нисмо изгубили. Проблем је што је стаза, ако уопште води туда, потпуно зарасла. Сад идемо погнути, немамо појма где смо и у ком правцу треба да идемо. Кад је већ тако, гледамо у карту која каже да треба ићи на југ. Тог правца се и држимо, па ћемо ваљда негде стићи. Стигли смо до трња.

Ситуација сад постаје драматична. Углавном смо погнути, трње гребе и боде, гране ударају по лицу, вода капље за врат… Средовечни мушкарац псује стазу, организаторе, псовао би и жену, али не сме, деветогодишњак одлучује да је право време да поставља питања о било чему што му падне на памет, жена са надом још гледа у карту, смејала би се мужу, али не сме… После трња, пут води низбрдо, тачније би било рећи низблато. Клизамо се, средовечни мушкарац бележи један пад низ стрмину, жена назире некакав пут недалеко одатле, клизамо се и коначно избијамо на чврсто тле и прилично уређену планинарску стазу. Готово одмах, чистом срећом, проналазимо трећу контролну тачку. Другу смо дакле прескочили, али враћати се нећемо, макар нас доживотно дисквалификовали из такмичења.

Сад је већ лакше

Идемо стазом, нема трња, блато није страшно, природа је лепа, па можемо да данемо душом. Дањавње траје бар сто метара после којих стижемо до потока. Овај је већ озбиљна препрека, надошао је, блатњав, кратконоги чланови екипе немају шанси да га прескоче, па иду обалом, ту их чекају коприва, купине и слични дарови природе, док не нађу иоле погодно место за прелазак. Пошто смо премостили и ову препреку, шипчимо даље. Тамо нас опет чека исти поток, (јбт. ко организује трке по оваквом времену и на оваквим теренима), сад времена за тражење лакшег пута нема, па дугоноги члан екипе храбро гази у воду, подиже деветогодишњака и преноси га преко. Налазимо контролну тачку, а пут нас води назад, опет до потока, опет гажење, преношење деветогодишњака, опет поток, опет гажење…

Избијамо на сув пут и идемо даље. Остатак стазе нема посебне препреке. Идемо путем до наредне тачке, па правимо полукруг и враћамо се ка циљу. Успут нам остаје да оверимо још једну и то је то. Горе поменути деветогодишњак сматра да је право време да почне да завирује поред пута и разгледа травке. Апеловање да пожури даје слабе резултате јер напрасно схвата да је уморан и да му је „батерија на само 15 посто“. Мотивациони говори које му држимо не дају посебне резултате, проценат батерије и даље пада. Тактички прелазимо на мољакање и некако успевамо да га довучемо до последње тачке. Циљ нам је сад пред носом, па нам преостаје само да одшетамо до њега. Деветогодишњак одлучује да је време за трк, батерија му је, неким чудом, сада на 100 посто, па смо принуђени да јуримо за њим.

Готово…

Ето нас на циљу, оверамо га, клупски другови су већ ту, лепо су расположени, средовечном мушкарцу наручују Нишко пиво да мало дође себи. Пиво није баш ‘ладно, али леже ко мелем на напаћену душу.

После прилично чекања, објављују се резултати. Овај пут смо дисквалификовани јер смо оверили једну погрешну тачку (она на почетку), али, боже мој, и најбољима се дешава.

Наравоученије:

Видимо се (ако треба и блатимо се) на следећој трци!

Препорука за читање: Наш први оријентиринг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *