Боровњача, слинавка вучји хлеб (Suillus granulatus) је једна од најпознатијих гљива из рода вргања. На Златибору је прилично честа, а може се наћи по боровим шумама.
(Ако сте овде дошли трагајући за рујницом коју у народу такође зову боровњача, о њој можете читати на овом линку : Рујница)
Шешир код ове гљиве је јастучасто испупчен, на крају готово раван или таласасто удубљен. Пречник шешир варира од 4 до 14 cm. Кожа шешира је слузава и лепљива, глатка и лако се гули. Основна боја шешира је смеђа или жута са црвенкастим примесама, или без њих. У средини на испупчењу је нешто тамнији у односу на остатак шешира.
Цевчице су равне до мало силазно прирасле дугачке 5-10 mm. У почетку су беле боје која током развића прелази у жућкасту и на крају бивају маслинасто смеђе боје.
Поре су исте боје као цевчице, ситне (мање од 1 mm), угласто издужене и испуштају капљице течности беличасте боје док је гљива млада.
Дршка је ваљкаста често изувијана у у дну помало сужена висине 3-9 cm и ширине 1-2,5 cm. Беле је боје, а са старошћу добија примесе жуте.
Месо је дебело, беле боје и врло сочно, а док је гљива млада и доста тврдо. Месо је у дршци је доста чвршће него у шеширу. Мирише на воће, а укус пресног шешира је благо пикантан.
Боровњача је јестива и врло укусна гљива. Ретко је нападнута црвима и ларвама инсеката. Може се и кувати и поховати. Приликом брања носити хируршке рукавице јер понекад уме да изазива алергијске реакције на кожи (контактни дерматитис). Кожицу шешира пре спремања обавезно огулити јер поседује велике количине лаксатива који терају на учесталу столицу.
Ако вас занима чудесни свет златиборских гљива, са неким од њих се можете упознати на овом месту: Гљиве Златибора.
