Златни љутић (Ranunculus auricomus) је вишегодишња зељаста биљка из породице љутића. У народу је познат и као златокоси љутић. Насељава готово целу Европу и умерене појасеве Азије. Расте у светлим шумама (најчешће буковим и храстовим), по ободима шума и на ливадама. Воли влажно земљиште богато кречњаком.
Златни љутић има кратак, дебео и усправан ризом (подземно стабло) из којег полази бројно танко и жиличасто корење. Пупољци за наредну годину налазе се на ризому, плитко испод или на површини земље. Стабљика је усправна и разграната у горњем делу. Може да достигне висину 20 до 40 cm. Биљка има две врсте листова. Доњи, приземни листови су бубрежасти, подељени на режњеве, док су горњи уски, дубоко усечени. Цветови су златножути и неретко „несавршени“ у смислу да недостаје један крунични листић, да су неједнаке величине или облика. Цвета од априла до јуна.
Биљка има способност да производи семе без оплодње – апомиксија. Потомци су генетски идентични родитељу. Међутим, због апомиксичног размножавања, свака мања мутација се „закључава“ и преноси даље на потомке, што доводи до стварања огромног броја микроспеција, микро врста. Златни љутић је заправо комплекс који обухвата преко 800 описаних микроспеција.
Као и већина осталих љутића, биљка садржи протоанемонин, који је отрован у свежем стању. У додиру са кожом изазива црвенило или појаву пликова. Уколико се поједе изазива стомачне тегобе, оштећење дигестивног тракта, вртоглавицу. Сушењем или кувањем биљка губи отровна својства.
