„Две ствари ме испуњавају све већим страхопоштовањем и дивљењем што их више промишљам –
звездано небо нада мном и морални закон у мени.“, вероватно је најцитиранија мисао чувеног немачког филозофа Имануела Канта. Прича о Горану Савићу је инкарнација те мисли, прича о човеку чији је дом било небо, а морални закон водич кроз цео живот.
Постоји једна фотографија на којој сам још беба, цела породица је на њој, а Горан изгледа поносно што има млађег брата. Наравно да никад нисам знао о чему је размишљао док је позирао за њу, али сам увек волео да мислим да сам баш ја разлог његовог осмеха. Оно што знам је да смо ми, његови најближи, одувек били поносни на њега. Имали смо и разлога за то!
Мало пре Горановог рођења, породица је кренула на пут пратећи оца и његов посао. Тако се десило да је 5. децембра 1973. он рођен у Зеници, а ја три године и три месеца касније, како је то мајка увек истицала, у Земуну. Моја сећања на тај период су, природно, бледа, понека слика коју сам можда и измаштао слушајући приче о том времену. Тај период, показало се, за Горана је био судбоносан, јер смо живели у Новој Пазови, месту које је одредило његов живот. Наиме, у близини се налазио аеродром на ком је први пут из близине могао да види авионе и већ тада се заљуби у њих.
Завичај је родитеље позивао на повратак, па смо се вратили у Чајетину и почели градњу куће. Отац је отишао у Ирак, како би зарадио неопходан новац, а ми смо највише времена проводили у Трипкови одакле су нам родитељи. Ту смо радили оно што деца, иначе, раде. Смуцали смо се по ливадама, шумама, реци, јурећи за дечјим пустоловинама. Упознавали смо свет и удисали радост коју је са собом носио тај безбрижни живот. Некад у то време, у продаји се појавио албум са самолепљивим сличицама авиона. Горан их је неуморно скупљао, учио њихова имена, карактеристике, било да се радило о борбеним или теретним моделима.
У кућу се усељавамо у августу 1980, неколико дана пре него што ће Горан поћи у школу. Ја сам наставио да будем дете, а он је, бар мени, већ тада изгледао прилично озбиљно и зрело.
Очева смрт је била велики ударац. Дошла је ниоткуда, прерано за њега и нас који смо били још деца. Горан је имао непуних дванаест година, ја тек осам. То је вероватно утицало да обојица постанемо затворенији, често озбиљнији од другова из своје генерације. Имали смо срећу да нам је мајка била јака жена, до фанатичности посвећена деци, спремна на сваку врсту жртве како би нас извела на оно што је сматрала правим путем. Сећам се да нам је у том периоду купила комплет књига међу којима је Горан открио роман „Два капетана“, Вениамина Каверина чији је главни јунак пилот и читао га изнова и изнова. Мало после тога се појавио филм Топ Ган који смо, на његово инсистирање, гледали до изнемоглости. Већ тада је јасно знао пут којим жели да иде и, мислим да је, већ тада, свој живот посветио том циљу.
Одлазак у Војну гимназију је био први велики растанак. У то време су нас раздавајале и године, он је постајао момак пред којим се отварао велики град и један нови свет. Поред тога, никада није
заборављао мајку и мене, свог млађег брата. Гимназију је завршио као одличан ђак, а циљ је био јасан, давно зацртан, можда већ у Новој Пазови. Хтео је да буде пилот и то је постао, некако лако, бар је мени тако изгледало.
Резултате, последњег, најтежег теста за ваздухопловну академију, нам није ни јавио. Појавио се код куће, изнебуха, пробудио ме када је ушао у собу и онако буновном ми рекао да је примљен. Мој
једини одговор је био „Знао сам!“, после чега сам се само окренуо на другу страну и наставио да спавам.
Заиста, ни једног, јединог момента нисам посумњао да неће остварити тај, за њега, тако чудесан циљ.
Било је тако лако веровати у Горана!
Ваздухопловну академију је завршио као трећи у класи. По сведочењу његових колега из класе, и то је постигао прилично лако, без јурења успеха. Дипломирао је 1997. док сам био на одслужењу војног рока. Часопис „Војска“, који смо добијали у касарни је објавио текст у којем је поменут Горанов успех. Увек склон сукобу са ауторитетима, нисам пропустио прилику да то натрљам својим официрима на нос. Стварно смо били поносни на њега, не само породица већ и моји другови који су обожавали да гледају фотографије које је правио из авиона. Чини ми се да су и они волели да се похвале чињеницом да имају друга чији је брат пилот.
После академије, као потпоручника, дужност га је одвела у Подгорицу где је дочекао и бомбардовање. Било је то време брига, свакодневне стрепње, а он нас је умиривао својом чувеном реченицом: „Што, бре, паничите?“. Он стварно није паничио. Један викенд током рата сам провео код њега и лично наоружање које му је припадало по дужности, затекао у прљавом вешу. Било је то тако типично за његов однос према опасности.
После рата, цела ескадрила је прешла у Ковин, он се доселио у Београд, где је опет почео наш заједнички живот. Становали смо код чика Радета и тета Смиљке, дивних људи пореклом из нашег краја. Ја сам се одселио после три године, а Горан је остао у истом стану, овај пут, са супругом Горданом и новим животом испред себе. Стигла су и деца, Андреј и Стефан, а он је постао, истински, поносни отац. Каријера у војсци била је више него успешна. Нуђене су му разне важне позиције, али их је упорно одбијао јер би га одвојиле од летења. Из ове перспективе гледано, чини се да није имао избора. Просто речено, рођен је да би био пилот!
Поред летења, имао је још једну велику љубав, радио аматеризам, са којим се сусрео у Чајетини још у време своје основне школе. Умео је тада да остане по целу ноћ у Радио клубу који се налазио у згради садашњег СУП-а, остварујући везе са људима широм света. Мајку је то понекад излуђивало, јер се бринула где је и шта ради. Колико је био цењен у том свету показује и чињеница да се, у спомен на Горана, 26. септембар, на дан његовог одласка, Радио аматери обележавају као Дан српске флоре и фауне.
Из Чајетине је отишао рано, као петнаестогодишњак, а увек ју је волео. Стално је говорио да жели да се врати овде и ту проведе пензионерске дане. Када је добио прилику да сам себи пројектује руту лета,одмах је ставио Чајетину у план. И надлетао ју је, јако ниско, како би нас све поздравио моћном буком авионских мотора.
Вратио нам се прерано!
Тог 26. септембра 2012. у судбоносној Новој Пазови, пилот, мајор Горан Савић је завршио свој лет на који је, са истог места, кренуо као дете. Команде на школском авиону „Ласта“ су, услед фабричке грешке, отказале, а неким чудом, приземљен је у једно двориште, при том никога не повредивши. Остаје записано да је једина жртва те грешке у конструкцији авиона, био управо, Горан Савић.
Сви који су га познавали знају да није постојала могућност да буде другачије. Он није рођен да би икада, игде, икога повредио.
Долазимо на овај свет и неумитно, када куцне час, са њега одлазимо. Између та два момента стоји линија која представља људски живот, наш јединствени траг у вечности. Избори које при том правимо су само наши, а наслеђе и наук које остављамо поколењима слика нашег постојања на овом чудесном свету.
Постоје, међу нама, такви људи, ретки и драгоцени чији живот и дело заувек остају чисти без обзира на страшне околности у којима се могу наћи.
Људи који не умиру.
Тест објављен у „Златиборским вестима“
Бојан Савић
