Вргањ, прави или храстов вргањ (Boletus edulis) је јестива и изузетно цењена врста печурака. Сам род вргања садржи више од 100 врста гљива међу којима има отровних и нејестивих врста. Неко основно правило, за почетнике, је да вргање који мењају боју на пресеку не треба конзумирати.
На Златибору расте најчешће по листопадним и мешовитим шумама, на пропланцима или ливадама у самој близини шума. Јављају се крајем пролећа, у мају или јуну, па све до касне јесени. Рађају у више наврата, током летњих суша их углавном нема, да би се опет појавили са кишовитим периодом у септембру.
Шешир гљиве код младих примерака је полулоптаст, касније отворен, светлосмеђе до тамносмеђе боје. Нарасте до 25 центиметара у пречнику. Цевчице су беле, касније жућкасте до зеленкасте, на притисак не мењају боју.
Стручак печурке је пун, дебео, чврст, задебљан у доњем делу, беле до светлосмеђе боје. На пресеку бео. Доњи део стручка и мицелјиум су такође беле боје.
Месо гљиве је пријатног укуса и мириса. Такође, на притисак не мења боју.
Због својих карактеристика и пријатног укуса вргањ спада међу најпопуларније гљиве у кулинарству. Може се спремати на различите начине: пржен, печен на жару, може се сушити при чему његови мирис и укус постају интензивнији, као додатак гулашу…
Ако вас занима чудесни свет златиборских гљива, са неким од њих се можете упознати на овом месту: Гљиве Златибора.
