Авантура

Дамјан Добрила: Филозоф из Доброселице

Дамјан Добрила је дете београдских блокова. Бави се фотографијом, дизајном, музиком, еколошки је активиста и однедавно становник златиборског села Доброселица. Причали смо са њим о разлозима због којих је напустио град, утисцима о сеоском животу и еколошким проблемима против којих се свесрдно бори.

Откуд Ви у Доброселици?

– Девојка и ја смо дуго са ширим друштвом трагали за идеалним местом за живот и претходних неколико година смо се нагледали огласа и имања по Руднику, Голији, Маљену, Повлену… Све је увек остајало само у теорији и увек се одгађало за следећу сезону. Почетком године, одлучили смо да ово пролеће нећемо пропустити сађење баште и Окамовом оштрицом пресекли да идемо на Златибор, јер је ту дедовина моје девојке и имали смо подршку њених родитеља да за почетак пробамо у њиховој старој кући.

Како вам изгледа живот на селу?

– Често смо ишли у природу, тако да смо мање-више знали шта да очекујемо. Међутим, све је испало и боље и лакше него што смо се надали. Примања нам не зависе од саме земље, тако да немамо тај уобичајени притисак живота на селу. Ако нам башта успе супер, ако не, снаћи ћемо се. Мени лично је сваког дана било све лепше и лепше и све сам био сигурнији да је одлука о животу ван града исправна.

Иако звучи идилично, обнављање сеоског имања са собом носи много практичних проблема. Од најосновнијих као што су струја и вода, свакодневно снабдевање намирницама до борбе са природом и рашчишћавања неког животног простора за себе. Како сте се Ви изборили са овим изазовима?

– Ми нисмо имали тих великих почетних перипетија, јер је стара кућа била релативно скоро обновљена, струју и воду смо већ имали, а снабдевање намирницима није проблем, с обзиром да у оближњим Водицама постоји врло добро снабдевена продавница.
Највише посла смо имали око баште, јер смо одлучили да поставимо пермакултурни систем, који се не окопава, али су зато почетни радови мало захтевнији. Јесте било физички напорно да преносимо и просејавамо земљу, али с обзиром да бисмо у граду плаћали неке тренинге и теретане, ово је била идеална и бесплатна замена, са предивним исходом.

Недостаје ли вам урбани живот?

Не. Пре свега, претходни период (корона, рад од куће…) нам је помогао да схватимо колико нам ништа од градских садржаја није преко потребно. С друге стране, иако смо иницијално планирали да будемо негде ближе граду, чак ни Доброселица није на крај света, тако да доћи до града једном или два пута месечно није неки проблем, а тада се може надокнадити све што евентуално недостаје од градског живота.

Активно се бавите заштитом животне средине. Који, су по Вама, најважнији еколошки проблеми на Златибору и шта нам је чинити?

На Златибору су највећи проблем нелегалне депоније и дивља градња. За оба проблема заједнички је мањак свести о људском утицају на животну средину, као и мањак свести о значају и крхкости екосистема. Људи су овде вековима навикли да се сав бачени отпад разгради и да природа то реши, међутим са доласком пластике и других штетних материја који су сада у свакодневној употребни, та свест се није променила. Никада се није спровела нека системска друштвена кампања која би објаснила детаљно људима зашто и како ће тај отпад утицати на њихово окружење у неком дужем периоду.
Код градње је проблем највише корупција и просто речено инвеститорски урбанизам, где је битније да се паре троше, него да ли је то баш по урбанистичким плановима и прописима.

Екологија је, у последње време, бар наизглед, постала важна тема у Србији. Да ли постоји шанса да се, у догледно време, створи нека критична маса која ће приморати државу да се озбиљно позабави проблемом загађења?

– Тема јесте много актуелнија него раније и то ме радује. Међутим, плашим се да нисмо ни близу критичне масе. Још док смо били у Београду више пута се показало да људе просто није брига за локалне проблеме. На Миријеву сам покушавао да пријавим и некако потакнем решавање проблема Миријевског потока, међутим, нити надлежне службе реагују, нити локално становништво има времена и воље да потроши на те проблеме. Слично тако је и са Савским насипом у блоковима у којима сам одрастао. Иако је проблем са нелегалном градњом и пробијањем насипа потенцијално огромна опасност за све становнике блока, јако мали проценат људи се појави на протестима, а још мањи је спреман да активно крене у пријављивање и едукацију људи о проблему.

Еколошки проблеми ће се тешко решити без воље власти. Чак и када имамо нешто налик на критичну масу, проблема по Србији има превише и протести се обично усмере на један или највише два проблема, а за то време, депоније расту, у реке се директно изливају канализације, дивља градња цвета и у парковима природе…

У Еко стражу сам се укључио још у Београду, јер сам видео да Бојан Симишић има ту енергију и идеју да се заиста нешто покрене. Помагао сам колико сам стигао са фотографисањем и сређивањем видеа, а када смо дошли на Златибор отворили смо истурено одељење на страници ЕкоСтражаЗлатибор. Идеја је да се свуда по Србији отворе локалне групе, које би се бавиле промоцијом и директним еколошким акцијама. На Златибору смо одмах добили помоћ и подршку од дивних људи запослених у Парку Природе Златибор, тако да ће озбиљнијих локалних акција тек бити у будућности.

За крај, имате свој блек метал бенд. Јесу ли Златибор и Доброселица инспиративни за овакву врсту музике?

– Иако можда на прву није повезано, нови албум нaшег бенда Carnival of Flesh који ускоро излази обухвата управо ове еколошке теме. Сви текстови су повезани у једну мрачну причу о односу човека и природе. С обзиром да је реч о екстремном правцу музике, екстреман је и песимизам који ту представљамо, али све у сврху тога да прочистимо себе и направимо места за још оптимизма и снаге за даљу борбу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *