Добрила Смиљанић, идејни творац „сирогојнских џемпера“, рођена је 05.09.1935. године у породици Васиљевића, у селу Радобуђи, општина Ариље.
Образовање
Основну школу је завршила у Ариљу, а средњу, Економску школу у Ужицу. По завршетку средњошколског образовања запослила се као књиговођа у предузећу „Моравица“ од 1951. до 1958. На кратко одлази у Београд, али се убрзо враћа у Ариље где као волонтер ради у области туризма. Ради на пројекту претварања старе воденице на Рзаву у ресторан који је и данас познат као Млинарев сан. То је био и разлог да упише и 1962. заврши Вишу економску школу у Београду на одсеку за туризам. Исте године запошљава се у управи бање Златибор.
Радни век
На Златибору упознаје проту Милана Смиљанића који је имао велики утицај на развој златиборског краја. Одмах се укључује у организацију домаће радиности и поставља изложбу рукотворина у сали задруге у Сирогојну. Ради елаборат о развоју туризма Златибора који треба да развија домаћу радиност који општина Чајетина прихвата.
1962. основала је задругу плетиља у Сирогојну. Са Смиљком Поморишац организује обуку за 40 жена плетиља. У почетку, користиле су вуну домаћих оваца. Због оштре вуне, Добрилин труд да прода ручне производе није дао ефекта. Зато се прешло на фино предиво са Исланда. Широк спектар боја, карактиристачан вез, мотиви Златибора, мекоћа предива чине помак напред и доносе прву зараду. Да би се чуло за сирогојнске џемпере, 1965. и 1966. у Београду су организоване прве изложбе. Тако је глас о златиборским плетиљама кренуо у свет.
Добрила је осмишљавала моделе који би се радили у правој величини на машини. Затим би плетиље једног засеока добијале вуну и узорак по коме су плеле. Међусобно су јако добро сарађивале у погледу размене узорака и вуне и узајамно се помагале. Добра организација морала је дати и добре резултате. Уз Босу Росић и Цану Адашевић, Добрила прави бренд познат широм света.
Ређају се модне ревије по тадашњој Југославији, а онда следе Рим, Лион, Минхен… Отварају се бутици по Америци, Канади, Јапану. И све иде узлазном путањом до деведесетих година и увођења санкција. Производња се нагло смањује, а на домаћем тржишту се појављују копије.
Добрила Смиљанић је отишла у пензију 1998. године. Била је удата за Драгоша Смиљанића, сина проте Милана, након чије смрти се вратила у Ариља. Из брака са њим има близанце Марију и Милана. Преминула је 06.03.2026.
Делегација ЕУ у Србији од 2024. године установила је награду „Добрила“ за лични допринос оснаживању жена. Додела награде одржава се 08. марта.
