– Све је почело, а где би друго, у кафани. Необавезан разговор током ког добијамо позив да се породично прикључимо такмичарима Планинарског клуба Торник у трци у планинарској оријентацији. После кратког и садржајног породичног договора одлучујемо се да желимо да учествујемо и, у крајњем случају, пробамо нешто ново.
Јутро је, баш сабајле, касно се легло због боравка у поменутој кафани, али мамурлук није страшан, а расположење је на нивоу. Заједно са осталим планинарима се укрцавамо у аутобус и крећемо пут Авале где се, иначе, трка и одржава.
Вођа пута, одржава кратак брифинг током ког сазнајемо шта уопште треба да радимо. Правила су проста, на старту добијете топографску карту и компас, а циљ вам је да на зацртаној стази пронађете и оверите што више контролних тачака.
Скуп гостију је код планинарског дома на Авали, туда се врзамо, чекамо да почне жребање и да већ једном кренемо у ломатање по шумама. Успут видимо да неко тражи изгубљеног папагаја и нуди хиљаду евра награде, али мој предлог да баталимо трку и време проведемо трагајући за истим бива одбачен.
Дакле, трка…
Ми смо у рекреативној категорији. То је ваљда најлакша и не доноси никакве поене. Задатак нам је да пронађемо седам тачака, за максимално 3 сата. Стаза је дуга 4,4 километра, ако бисмо се кретали идеалном путањом што је практично немогуће. Наш тим чине један деветогодишњак, жена која има проблема са коленом и оријентацијом у простору (мучи је лево и десно) и мушкарац у касним четрдесетим који има проблема са дебљином, а и ноге га мало боле.
Одмах у старту крећемо за другим екипама, нормално у погрешном правцу. Кад смо се мало опасуљили, загледали у карту, проучили изохипсе (кажу да су оне главне) схватамо да нас пут води узбрдо. Идемо шумским стазама, успут срећемо остале учеснике како бауљају по шуми и после неког времена успевамо да нађемо прву контролну тачку. То је већ велики успех за нас и знак да се нећемо баш осрамотити.
После оверавања тачке и селфирања настављамо да гулимо узбрдо. Долазимо до Авалског торња, обилазимо га, излетници око нас уживају, ми прилично сумануто идемо лево, десно, право, назад трагајући за контролном тачком. После доста изгубљеног времена, затичемо је скривену иза једног дрвета. Изгледа да постајемо озбиљни играчи.
Идемо даље…
Сад је време за спуштање. Консултује се карта, компас, бирамо пут и пичимо. Као прави професионалци идемо шумским стазама и пречицама да бисмо скратили пут и уштедели време. Силазимо до места где би следећа тачка требало да буде, али прц. Ње нема. Обилазимо околину, анализирамо карту, буљимо у компас, све каже да је ту, али ње и даље нема. Убеђивање екипе да није неопходно да пронађемо све тачке не даје резултата, па настављамо потрагу. После доста обилажења, прилично далеко од места где смо је првобитно тражили, неким чудом успевамо да откријемо једну тачку, а одмах затим, недалеко од ње и другу. Добро, мало смо омашили пут, али, боже мој, и најбољима се дешава.
Ајмо опет узбрдо! Успут купимо неке изгубљене девојчице из Бора, трудимо се да им помогнемо и изведемо их на прави пут. То нас мало успорава јер су прилично уморне, једну боли нога, али их бодримо и заједнички се пентрамо навише. Консултовање карте постаје мало незгодно јер зној лије у очи, немамо даха (јеботе ко још организује трке по овој врућини), поменути деветогодишњак постаје мало нервозан, али није тешко пронаћи Споменик Незнаном јунаку који нам је наредни циљ. Налазимо га. Опет кружимо около, он велики, обилазимо га, завирујемо тамо и вамо, зној лије, очи пеку, ноге боле, али на крају успевамо да откријемо и пету тачку.
Сад смо већ одрадили највећи део посла и време је да кренемо ка планинарском дому, успут откријемо још две тачке и то је то. До прве стижемо прилично лако јер се види с пута. Остаје још само једна.
Куд сад?
У шуми смо, око нас је само дрвеће. На једној шумској раскрсници бирамо лево, идемо, око нас и даље само дрвеће, проверамо да ли смо погрешили, компас и карта кажу да јесмо, враћамо се назад, идемо на север, око нас и даље само шума, компас и карта опет кажу да смо погрешили, враћамо се назад, шума око нас, компас и карта, веровали или не, кажу да смо погрешили, враћамо се и гулимо путем којим смо већ ишли, овај пут компас и карта кажу да смо можда у праву. То потврђује и последња контролна тачка коју проналазимо поред пута.
Пратимо пут и надамо се да ће нас одвести до циља јер више не верујемо компасу и карти, а још мање себи. Срећом, пут нас није изневерио. Стижемо на циљ, али смо задато време добрано прекорачили. То значи да смо остали без пласмана, али другари из клуба нас теше, кажу да је најважније да смо пронашли све тачке. Сујета из позадине довикује да није баш много повређена, тело на сав глас виче да му треба одмор…
Пошто смо мало дошли себи, седамо да клопамо. На менију је пасуљ, прилично редак. Напољу се проглашавају победници, ми се правимо незаинтересовани, па само једним увом ослушкујемо да ли смо ипак успели да се попнемо на победничко постоље. Правила су изгледа јача од наше жеље за трофејем, па нас нема међу првопласираним што је знак да се вратимо опасуљивању.
На крају, било нам је занимљиво. Чим се укаже прилика, идемо опет!