Бели бор (Pinus sylvestris) је четинарско дрво из породице Pinaceae. Распрострањен у већем делу Европе и северној Азији. Kод нас расте на надморској висини преко 900 метара. Спада у врсте које захтевају доста сунчеве светлости. Јако је отпоран, те подноси мразеве, суве али и веома влажне подлоге. Животни век му може бити и до 200 година.
Бели бор има јак корен са једном жилом која се даље грана. Стабло достиже висину до 40 m, а ширину и до 1 m у пречнику. Прекривено је кором у виду љуспи које временом отпадају. Млада кора је црвенкасто-жута, а стара сиво-браон. Крошња је ретка. Сиво-зелене иглице расту у пару, дужине 3-7 cm и ширине око 2 mm. Шишарке су зашиљене. У дну њихових љуспи смештено је семе заштићено прозрачном опном.
Користи се у грађевинарству и дрвној индустрији као изузетно квалитетан материјал. Важна је врста при пошумљавању голети. Од њега се праве колибе, брвнаре, намештај, али и катран, луч и етарска уља која се користе у медицини. Захвалан је за обраду, а његово дрво има велику трајност.
Једричава је врста. Бељика је жућкасто-бела или црвенкасто-бела, а срчевина, у свежем стању, слична бељици, док на ваздуху касније постаје црвенкасто-смеђа.
Бели бор има више подврста, а једна од њих је златни бор (Pinus silvestris Variegata Zlatiborica) који је, по једној од легенди, дао име планини Златибор.
