Јован Мићић, хајдук, кнез, сердар, рођен је 1785. године у селу Мачкат, тадашњем Отоманском царству. Јован Мићић је био син Гаврила Гариба, пореклом из Црне Горе, који је због стричевог хајдуковања био приморан да са остатком породице пребегне у Србију. Ни у Мачкату нису имали мира, па се на кратко враћају у Црну Гору. За време устанка против Турака, поново мењају место боравка и досељавају се у Рожанство где су саградили породичну кућу. Међутим, Гаврило убрзо одлази у Мушвете код Чајетине где је оформио своје домаћинство. Поред Јована имао је још три сина, Јоксима, Петра и Илију.
Јован Мићић – сердар
Јован Мићић је отишао у хајдуке пред Први српски устанак. Борио се уз војводу Мијаила Радовића и убрзо постао његов буљубаша.
Као запажен јунак за време Другог српског устанка стаје на чело златиборских хајдука. За кратко време постаје један од главних сарадника Милоша Обреновића, а током времена и веома близак пријатељ. То пријатељство са собом је Мићићу донело и нове титуле. 1815. постао је кнез Ужичке нахије, а 1819. кнез кнежевине Рујно и надзорник над ужичком и соколском нахијом. Јован Мићић је користио златиборске кириџије које су му из Босне и Херцеговине и Црне Горе доносиле информације о приликама у суседним земљама и намерама њихових владара. За Милоша то је било од великог значаја. 1830. успостављена је титула сердара који Мићић одмах добија. 1839. постављен је и за начелника Округа Ужичког. Јован Мићић је у Чајетини подигао кућу, познату као сердарев конак. Поред Чајетине, зиме је најчешће проводио у Ариљу
Пад Мићића
У августу 1842. у Србији избија Вучићева буна усмерена против власти Обреновића. Јован Мићић одмах по наређењу кнеза Михаила са војском креће ка Крагујевцу. 31. августа ужичка војска стиже у Трбушницу где су вођени безуспешни преговори између Мићића и Вучића. 04. септембра Крагујевац су освојили устаници, а три дана касније Мићићева војска се предала. Након тих догађаја кнез Михаило је напустио земљу, а на власт су дошли Карађорђевићи.
Јован Мићић се вратио у Ужице, а затим и на Златибор. Имао је намеру да оде у Црну Гору. Али су прилике биле другачије. Он је представљао опасност по нову власт, па је Миљцо Трифуновић као новоизабрани начелник округа 1842. добио задак да га ухапси. Ухапшен је у Зови на Златибору и одведен у Београд, а затим у Зајечар. Почетком наредне године Мићић је пребачен у Гургусовац, али је на захтев руског конзула пуштен на слободу. За узврат Русија је признала кнеза Александра Карђорђевића. На Златибор се вратио прилично болестан и измучен. Фебруара 1844. поново је ухапшен. Осуђен је на смртну казну, која је преиначена у „вечиту робију у лаком гвожђу“. Поново је одведен у Гургусовац где је 27. децембра 1844. умро.
На захтев сина Јеврема, посмртни остаци Јована Мићића су 1856. године пренети у порту Цркве Светог Ахилија у Ариљу.
Познати хајдуци златиборског краја су и Мијаило Радовић и Петроније Шишо.
