Мијаило Радовић рођен је 1759. године у селу Равни од оца Јована и мајке Ђурђије. Остао је сироче још као дете јер је родитеље изгубио током епидемије куге.

До Првог српског устанка живео је у родном селу. Након избијања буне на дахије 1804. године, Мијајло почиње да окупља Златиборце и креће у борбу са Турцима. 1805. учествовао је у ослобађању околине Ужица. Са својом војском чувао је границу Србије дуж Златибора од упада Турака из Херцеговине, али је ратовао и по Србији као помоћ тамношњој војсци. Најважније битке из којих је изашао као победник су против Сулејман паше Скопљака и са вишеградским агом Бубњевићем.

После неуспеха Првог српског устанка, хајдуци су се разишли по планинама бојећи се турске освете. Када су се прилике мало стишале, вратили су се свом сеоском животу. Након Хаџи Проданове буне 1814. Турци су почели да хапсе виђене Србе. Међу њима су поред Мијаила Радовића били и Алекса Поповић, Василије Радојичић и Радован Маслаћ. Били су затворени у тамницу у највишој кули ужичке тврђаве. Када је почетком Другог српског устанка Јован Мићић дошао близу Ужица, Турци су одлучили да затворенике побију. Но, они беже усред ноћи и том приликом се тешко повређују због изузетно срмог терена. Алекса и Василије услед повреда остају на тврђави где их ујутру Турци проналазе и убијају. Мијаило као најмање повређен успева носећи Маслаћа да побегне. Након опоравка прикључује се устаницима.

1819. године је оболео и потпуно се повукао из ратовања. Мијаило Радовић је умро 1922. и сахрањен је у родним Равнима. Иза себе је оставио два сина – Тома и Јована.

Током војног стажа Милош Обреновић га је поставио за комаданта Ужичке нахије, док га је Карађорђе именовао за војводу.

Данас, као сећање, на заслуге у борби против Османлија, улице у Ужицу, на Златибору и у Чајетини носе његово име.