У почетку створи Бог небо и земљу и створи светлост и раздвоји светлост од таме.
И бејаше дан други и Господ стајаше на небу, над свом земљом и водом, а земља беше без обличја и рече Господ : „Нека овде буде планина“.
И бејаше дан трећи, створи Бог шуме и насели их зверињем земаљским.
Четвртог дана створи Господ пршуту, сланину, чварке и остале ђаконије земаљске.
И бејаше дан пети кад Бог створи кајмак и сир.
Стаде Господ на вр’ Чиготе и рече: „Да створим човека по обличју свом“ и створи Бог Златиборца, створи мушко и женско, да буду господари планини и свом зверињу на њој. И благослови их Бог и рече им: „Живите, множите се, ваша је планина и шуме на њој и све звериње. Ево вам и ова секира да имате чиме да нацепате дрва кад удари алауџа.“
Тада погледа Бог дело своје и гле беше добро веома и би вече и би јутро, дан шести.
И живеше Златиборци на планини својој и ничег им не недостајеше. Све бејеше њихово, и рибе и птице и сва стока и плодови земаљски. Само им мало беше ‘ладно пола године, ал’ дрва довољно имађаше, па се не сикираше.
Ал’ беше једна воћка, шљива се зваше, а Бог Златиборцу беше забранио да од њених плодова прави пића икаквог. И беше новембар и Златиборцу досадно беше и рече: „Ти ћеш мени да забраниш да од шљиве пића себи правим.“ И пристави Златиборац казан и ракију испече. И попи чашу прву и виде да је добро. И позва комшије да попију и они коју, па се заракијаше и углас запеваше.
И чу Господ песму, па погледа са Чиготе планине и виде да су сви пијани и да се сад с њима не вреди расправљати, па се окрену на другу страну и настави да гледа своја посла.
