– Спремајте се, чека нас авантура, узбуђено је рекао Тата Дебели Стомак.
– Спремни смо, закључила је Мама Чупава Коса.
Оги Испали Зубићи ништа није рекао, само је устао и кренуо да се спрема. Понекад је пуштао одрасле да верују да су они ти који доносе одлуке иако су сви знали да је он једини прави поглавица своје мале дружине. Обукли су се, спаковали воду, мало хране, слаткише и резервну гардеробу за Испале Зубиће јер је волео да увек буде лепо обучен и повремено мења одело поготову ако успут упадне у неку бару. У дворишту су покупили верног пријатеља Џекија Ландараво Уво и кренули. Пред њима је била нова авантура.
Дебели Стомак је ишао напред тражећи пут. Он је у дружини био задужен за извиђање и трудио се да своју дужност обави тако што ће изабрати најбољу и најзанимљивију стазу. Чупава Коса и Испали Зубићи су га у стопу пратили причајући о стварима које виде. Ландараво Уво је ландарало њушкајући по околини.
Пут се полако, али упорно пео навише. Све дубље и дубље су урањали у шуму. Велика букова стабла су изгледала величанствено и загоненто као да у себи крију неке чудесне мудрости знане само древним становницима дивљине. Дебели Стомак је понекад скретао са пута и залазио у шуму тражећи печурке, али је потрага била безуспешна. Поменуо је да ту негде успут постоји тајанствена пећина коју би волео да пронађе. Испали Зубићи је знао да се пећинама често крију разне опасности, змајеви, аждаје и сличне зверке. Зато је одлучио да спремно дочека сусрет са њима. Узео је један штап са земље и рекао чаробне речи: „Ово ће бити мој мач!“ . Штап се истог момента преобразио у мач, а његова блистава оштрица је засијала на пролећном сунцу. „Идемо даље“, самоуверено је издао упутства дружини и храбро закорачио у неизвесност.
Корак по корак, племе је напредовало ка свом циљу. Повремено су одмарали да би утолили жеђ или грицнули нешто. Испали Зубићи је користио ове паузе да исприча нешто из свог богатог искуства и пренесе своју мудрост на остале. Чупава Коса и Дебели Стомак су га пажљиво слушали упијајући сваку реч.
Коначно, пред њима се појавио циљ. Црни врх, издизао се изнад околине, осунчан, али тајанствен. До њега је водио дугачак успон. Дебели Стомак је опет кренуо први док је Чупава Коса помагала Испалим Зубићима да прегура ову последњу препреку. Уз мало муке стигли су на врх. На њега су заболи заставу дружине и сели да осматрају околину. Поглед је пуцао далеко, Испред њих се таласала планинска висораван, а у даљини су се јасно видели снегом прекривени врхови. Док су уживали у природи, одједном је дунуо ветар. Ландаравим Ушима су уши још јаче заландарале, а ветар је високо подигао качкет са главе Испалих Зубића и однео га у шуму. „Торнадо“, узвикнуо је он узбуђено.
„Није то торнадо. То је обичан ветар“, рекла је Чупава Коса, док је Дебели Стомак климао главом потврђујући њене речи.
Пустио их је да мисле да то није торнадо јер није желео да им квари игру. Подигао је свој мач и кренуо као шуми да би пронашао качкет. Дебели Стомак је кренуо за њим. Пронашли су качкет у једном грму и кренули назад. Изненада, из шуме се појавила страшна зверка. Сунце које се налазило иза ње било им је у очи, па нису могли да виде о чему се ради, али било је јасно да је у питању вук или нешто слично. Испали Зубићи је подигао свој мач и храбро провирио иза ногу Дебелог Стомака коме је то улило додатну храброст.
Када их је видела како одлучни стоје спремни на борбу, зверка је застала и помно се загледала у њих. Прелазила је својим ватреним погледом по њиховим лицима, спремна на скок, а онда се изненада умирила, почела да маше репом и претвара се у великог, доброћудног пса. Препознала је Испале Зубиће за кога су знале скоро све зверке у околини. Надалеко је била позната његова љубав према дивљим створењима и зато су све оне гајиле велико поштовање према овом добром дечаку. Ландараво Уво је притрчао, оњушио свог новог познаника, а онда су заједно почели да јуре по брду и играју се.
Чупава Коса је извадила храну спремљену за пут, па су на врху направили прави мали пикник. Пошто су се добро одморили и најели, било је време за повратак. Ландараво Уво се поздравило са својим другаром и отисли су се низбрдо. Испали Зубићи је одлучио да би било лепо трчати до подножја Црног врха, ухватио је тату за руку и потрчао. Дебели Стомак је покушао да се побуни, јер је оваква трка за њега била превелика авантура. Поглавица се није осврнуо на његове жалбе, па му није преостало ништа сем да га следи. Његов стомак је скакутао горе-доле док се надао да неће негде љоснути. Захваљујући сигурном вођству Испалих Зубића, безбедно су стигли до подножја врха где су сачекали Чупаву Косу и Ландараво Уво и запутили се кући.
Пут им је сада био познат, али ипак су завиривали по његовој околини тражећи скривену пећину. Дебели Стомак се у једном моменту одвојио од дружине и врло брзо их позвао да дођу до њега. Нашао ју је! Испали Зубићи је исукао свој мач спреман да заштити Чупаву Косу од змаја, аждаје, караконџуле или неког другог створа који се ту крије. Полако су се прикрали пећини, ушуњали се кроз њен улаз и унутра затекли бистри поточић који је даље текао право према средишту Земље. Ландараво Уво је радознало њушкало около не показујући да је осетило икакву опасност.
– Аждаја није код куће, помислио је благо разочарано Испали Зубићи и командовао наставак пута.
Стигли су кући. Чупава Коса и Дебели Стомак су га питали да ли је уморан јер је пут био дуг, а онда су се њих двоје испружили на кревету и задовољно заспали.
Испали Зубићи је сео у своју собу, окупио другаре роботе и причао им шта је видео и доживео тог дана.
Био је задовољан. Његов свет је постао мало већи.
