Црни бор (лат. Pinus nigra) је високо четинарско дрво. Врло је чест на Златибору где је углавном унет пошумљавањем планинских голети.
У зависности од услова може порасти и до 40 m. Има широко купасту, кишобранасту крошњу. Кора стабла је дебела, тамносива, испуцала у неправилним браздама. Код старијих стабала бразде су и попречне. Младе гране су голе, сјајне, покривене ситним љуспама. Пупољци су смоласти, при врху оштро зашиљени. Четине су тамнозелене и круте, дуге 8-18 cm, по две у рукавцу. Отпадају после 4-5 година. Мушке цвасти смештене су при врху овогодишњих гранчица, а женске (које уобичајено зовемо шишарке) су висеће и формирају се дуж целе гране. Цвета априла-маја. Шишарке су округласте, дуге 4-10 cm, сјајно смеђе. Семе сазрева до јесени друге године, а шишарке се отварају у пролеће треће године.
Има велики број подврста, варијетета и станишних раса чији су ареали јасно дефинисани, а међу најзначајније спада Златни бор (Pinus nigra ssp. Zlatiborica) који је откривен и описан на Златибору и Муртеници.
Црни бор је врста светла и једна је од најважнијих врста за пошумљавање стрмих терена. Пионирска је врста, изузетно отпоран на услове станишта, па подноси екстремне услове – сушу и јаке ветрове. Може расти на готово вертикалним литицама. Веома је отпоран и на градске услове.
Изграђује заједнице са великим бројем лишћарских и четинарских врста. У западној Србији широко је распрострањена заједница црног и белог бора. Шуме црног бора су станиште великог броја јестивих гљива: рујница, боровњача, сунчаница… Његови делови садрже мноштво лековитих материја, па се користе у народној медицини за справљање чајева, меда, сирупа, а његова смола за лечење реуматизма.
