Висибаба (Galanthus nivalis) је вишегодишња зељаста биљка из породице амарилиса. На латинском језику име јој значи Млечни цвет. Наш назив, сматра се, потиче од изгледа самог цвета, који је погнут попут бабе. Јосиф Панчић ју је завео у каталог под именом висибаба у другој половини XIX века.
Висибаба је самоникла биљка. Расте у шумама, на ливадама, уз реке, потоке, на надморским висинама и преко 2.000 метара.
Висибаба расте из луковице. Висока је око 15 центиметара. Листови су јој плавозелени, дуги и танки. На цветној дршци је један цвет звонастог облика, са шест белих латица. Три спољашне су дуге до 2 cm, док су преостале латице, унутрашње, краће са зеленкастим пегама. Цвет траје само два до три дана. Плод је чаура са три цветне преграде у којима се налазе дугуљасте семенке зелене боје. Семе разносе мрави (мирмекохорија).
Иако се висибаба сматра весником пролећа, она цвета и зими (од јануара до априла). Постоји народно веровање да ако процвета испод снега, зима ће потрајати.
Луковица садржи галантамин који је уједно чини отровном али и лековитом биљком. Наиме, галантамин се користи за лечење Алцхајмерове болести, старачке деменције и других облика заборава, док прекомерна количина уноса ове супстанце може изазвати смрт.
Људи који обожавају висибабе су галантофили.
По једној легенди висибаба је симбол наде. Када су Адам и Ева протерани из раја осетили су по први пут зиму и снег. Ева је плакала мислећи да више никад неће видети топло пролеће. Видећи је, један анђео је решио да пахуље претвори у висибабе и да Еви и Адаму наду да ће пролеће ускоро доћи.
